IZUZETNO JE TEŠKO KAD IM VIDITE OČI! Dr Gocić: Znaju da su stari, ali se NADAJU da će otići kući da vide decu i unuke! (FOTO)

Kroz ovu najnoviju kovid bolnicu u Srbiji, otvorenu pre pet i po meseci, prošlo je oko pet i po hiljada pacijenata

- Borba i dalje traje, ni izbliza se ne vidi kraj pandemiji. Popunjeno nam je skoro dve trećine kapaciteta, imamo 411 pacijenta, među kojima 27 na mehaničkoj ventilaciji. I zato moramo i dalje da se pridržavamo svih mera. Uglavnom su to stariji ljudi, sa znatnim brojem pridruženih bolesti, što u velikoj meri otežava lečenje i produžava boravak u bolnici. Sigurno je da je tu i delta soj, ne samo omikron, jer su kliničke slike i dalje u određenom procentu slučajeva izuzetno teške - priča nam prof. dr Velibor Čabarkapa, upravnik kovid bolnice Novi Sad.

Dan je prelep, vedar, s blagim vetrom, koji je stalno tu, na Mišeluku. Jer ovde je ruža vetrova. Milina. Dok ne uđete unutra.

U intenzivnoj je i praznih kreveta. Dosta. Srećom. Ali oni zauzeti su teški za gledanje. Mašine pište, bruje, dišu za njih... Drže ih još u životu, a nekoga tamo, kod kuće, u nadi.

Listom su stariji. Četrdeset i neko i pedeset i neko godište. A ima ih i rođenih pre Drugog svetskog rata. Hipertenzija, srčana slabost, dijabetes, kancer... Na svakoj listi je po više bolesti. I na sve njih kovid i obostrana upala pluća. Mnogi su intubirani... Nažalost, mnogi i nevakcinisani. A ima i onih sa dve doze, čiji je rok već istekao. Nisu, posle šest meseci, primili i onu treću, jako važnu...

I svi su otečeni. Do jednog. Što je i normalno - srce i sve živo popušta...

Mladi kolega s foto-aparatom ko ukopan staje kraj jedne bake.

- Šta joj je s rukom - samo je uspeo da izusti.

A ona ogromna, nabrekla, modra...

Kroz pištanje monitora probija se brujanje ogromnog usisivača. Krstari sobama i hodnicima...

A interesantno, na mnogim od tih listi stoji i osmi mesec. Rođeni su nekog avgusta. Lavovi u horoskopu, pomislih. I zaista se bore ko lavovi. I oni, i ovi u skafanderima oko njih. Trojicu deka pokušavaju da ekstubiraju, probude i prebace na NIV. Da ih vrate u život.

Sedamdeset godina mu je ravno. U 10 ujutro ukinuli su mu sedaciju. Počinje polako da dolazi sebi. Unezveren. Shvata da mu je crevo u ustima.

- Sve je u redu. Sve je u redu... - miluje ga sestra po obrazu.

Pokušava da diže ruku, vuče crevo.

- Morate ostati mirni. Ne smete, ne smete - ona će...

Polako opet klone. Sestra hvata momenat da aspirira crevo, izvlači iz pluća sekret...

Pored je deka na NIV, s onom ogromnom maskom pripijenom za lice. I ranama i gazama od pritiska iste te maske, da bi održao saturaciju, ostao tu, svestan.... I to je najvažnije i vredi svih tih rana. Samo kad nije intuibiran. Jer put nazad s tog respiratora vrlo je redak.

Tu je i on. Svega su mu 24 godine. Kost i koža. U poodmaklom stadijumu teške bolesti. I s teškim kovidom. I on je bio intubiran. I vratili su ga. Na NIV. Sve vidi. Ćuti i gleda.

U manjoj sobi pored, svi do jednog uspavani, sa crevima u ustima. A momak u skafanderu pere prozor. Staklo blista. Sunce ogrejalo, nebo plavo... Al' nema ko da vidi...

Pomislite na njih kad skinete masku, ismevate vakcine ili ne priznajete kovid...

Kurir.rs/Jelena S. Spasić