SVE IMAMO, SAMO SREĆU NEMAMO: Aca o decenijama rada u Nemačkoj: Stekli smo kapital, ali smo izgubili decu, U 5 KUPATILA NISMO UŠLI

Puka sirotinja. Dve sobice, eventualno kuhinja. Preko zime sve porodice spavale su u jednoj sobi da bi potrošile što manje drva. Gazili smo blato do kolena, imali čkiljavo ulično osvetljenje... Sada svi imamo kuće od po nekoliko stotina kvadrata, a staje, obložene pločicama, možemo da koristimo kao dnevni boravak, pogotovu što u njima nikada nismo čuvali stoku.

- Prestali smo da radimo prekovremeno jer smo napravili kuću, pomoćne objekte, i upravo radimo ogradu koja će nas koštati 15.000 evra. U kući imamo osam kupatila. Pošto imamo dva sina, pa snahe i unučad, računao sam da nam je toliko potrebno. U pet kupatila nikada nismo ušli. Koristimo samo "ljubavno" i dva klasična - šali se Aca.

Ova mesna zajednica je 2017. imala 90 domaćinstava, a 110 domova, jer neki imaju po dve-tri kuće. Otkako je prvi meštanin daleke 1964. godine otišao u beli svet, a ostali videli da je njegovo domaćinstvo napredovalo, familija za familijom odlazila je u Nemačku, Austriju, Švajcarsku i Italiju. Sada 80 procenata meštana radi u inostranstvu. I svi govore po tri jezika.

Maternji im je vlaški, znaju srpski i jezik zemlje u kojoj rade. U želji da naprave naselje slično onima sa Zapada, sedamdesetih godina prošlog veka počeli su da grade velelepne kuće i vile, među kojima najmanja ima 300 kvadratnih metara, dok se najveća prostire na više od 1.000 kvadrata. Uradili su asfalt, uličnu rasvetu, uveli telefone, a pošto su im lopovi obijali kuće, postavili su video-nadzor ili ih osigurali.

- Sve imamo, samo sreću nemamo. Žalim što smo malo vremena provodili sa decom. Stekli smo kapital, ali smo izgubili decu - kaže Aca.

Njegov imenjak Aca B., čiju porodicu čine supruga, sin, snaha i troje unučadi, koji takođe imaju svoje porodice i decu u Nemačkoj, kaže da će sin možda da se vrati, ali unuci teško.

- Eto, kupio sam sto za 24 osobe. Koristili smo ga možda četiri-pet puta. Retko kada smo svi na okupu - žali Buričić.

I austrijski penzioner Ljubiša D. čiji su sinovi, unučad i praunučad u Nemačkoj, žali zbog razdvojenosti.

- Počeli smo od nule. Bili smo žedni i gladni. Željni obične šljive. Hteli smo da zaradimo, da napravimo bar dve-tri sobe. Da nam se drugi ne smeju. Kada sam drugi u opštini kupio traktor, dolazio sam za vreme setve i radio i danju i noću. Predavao sam po 40 vagona žita, što od Žabara do Vlaškog Dola nije mogla nijedna zadruga. Tri puta sam bio rekorder. Prvi sam u selu imao kombajn - hvali se Ljubiša, i pita se zašto su teško stečen novac uložili u vile kada je neizvesno da li će deca da im se vrate.

Isto pitanje muči i Živojina B., koji je u Austriji od 1973. godine sa porodicom.

- Pusta sirotinja! Do škole u Vlaškom Dolu išao sam pešice dva i po kilometra u čizmama. Pošto onako kaljav nisam mogao da uđem, sišao bih u potok da sperem blato. Sve mi je falilo, a sada mi nedostaju samo deca - tužno će Živojin.

Meštani Točke su zahvalni što im je opština omogućila da dobiju asfalt, niskonaponsku mrežu i bandere. Kada su prvih godina dolazili u zavičaj, po celu noć bi sedeli na ulazu u selo, jer blato ni pešice nisu mogli da pređu. Oni su u električnu mrežu uložili 700.000 šilinga, a za asfalt 600.000 šilinga.

Kurir.rs/Večernje novosti

bonus video: