UDBA UBIJALA BEZ MILOSTI: Jugoslovenska INDUSTRIJA SMRTI likvidirala 59.000 ljudi za dva meseca po dobro osmišljenom planu!

Agenti Ozne, od oslobođenja Beograda do kraja 1944. likvidirali su više desetina hiljada građana Srbije, bez suda, valjanih dokaza i svedoka, po nahođenju revolucije.

Istoričar Srđan Cvetković, koji je svoj naučni opus posvetio upravo represiji komunističkog režima tokom i posle Drugog svetskog rata, rekao je za “Ekspres” da je Ozna od nastanka 13. maja 1944. ustrojena kao politička policija, metodološki po sovjetskom modelu, vođena iz jednog centra i organizaciono jedinstveno postavljena za celu Jugoslaviju. U Institutu za noviju istoriju Srbije, na Trgu Nikole Pašića, bilo je kratko vreme sedište savezne Ozne. Dugo su imali sedište u današnjoj zgradi Tanjuga, na Obilićevom vencu.

Cvetković ističe da je Ozna prednjačila po teroru i broju streljanih bez suda u odnosu na druge zemlje u Evropi.

– Nasilje nije bilo plod ekscesa ili vanrednog stanja već deo detaljno razrađenog plana i pretvoreno u trajan, totalan i savršen represivni sistem kojem je gospodarila sveprisutna tajna služba oslonjena na policiju, vojsku i, naravno, tužilaštva i sudove, koji su u staljinističkim sistemima neodvojivi deo vlasti. Tajna policija je bila kičma represivnog aparata. Cilj je bio uspostavljanje diktature jednog čoveka, jedne ideologije i jedne partije – komunističke. Oznu su činili ljudi iz različitih društvenih slojeva, ali pravoverni komunisti, laki na obaraču i često naklonjeni partijskom miljeu i pre rata. Oni su prolazili obuke i bili ozbiljno pripremani za budući posao. Tražilo se da budu konspirativni i da izvršavaju naređenja, a da ne razmišljaju previše – napominje Cvetković.

Dok je na ovim prostorima trajao višestruki građanski rat, smatralo se nužnim da se stvori jedinstvena i moćna organizacija koja će upravljati političkom obaveštajnom službom u inostranstvu i na okupiranoj teritoriji, kontraobaveštajnom službom u jedinicama NOVJ. Ozna za Srbiju nastala je na Visu juna 1944. dok partizanske snage nisu dublje prodrle u Srbiju. Na njeno čelo postavljen je Slobodan Penezić Krcun, koji je već do kraja 1944. premrežio celu Srbiju moćnom Oznom. Koliko je ta mreža ozbiljno shvatala svoj posao pokazuje podatak da su 364 zaposlena oznaša do 1947. sačinili kartoteku od 47.534 lica. Primera radi, u Bosni ih je bilo oko 15.000, a Crna Gora svega 6.000 sumnjivih.

Kadrovski potencijal Ozne, što Cvetković navodi u svojoj knjizi “Između srpa i čekića”, pažljivo je biran među najpravovernijim borcima i beskompromisnim komunistima. Deviza je bila “ko ne može ubiti neprijatelja, ne može biti pravi komunista”. Od osnivanja, na način i principe rada presudno je uticala sovjetska služba NKVD. Oficiri Ozne su se školovali na akademijama NKVD-a i Kominterne u Moskvi, pa su zatim oni obučavali mlađe kolege u Srbiji prenoseći iskustva iz SSSR. Skoro svako opunomoćstvo imalo je jednog oficira NKVD-a u svom sastavu. Oni se nisu preterano mešali u rad Ozne, jer su bili nadležni za belogradejske zarobljenike i sovjetske građane koji su se zatekli u Beogradu. Međutim, pojedini bivši pripadnici jugoslovenske tajne policije svedoče da je “glavne neprijatelje” hvatao NKVD, dok je sitnije ribe prepuštao Ozni.

Po osvajanju gradova, Ozna zauzima zgradu zatvora ili neku veću kuću, i tu otvara svoje sedište. Često, po unapred sačinjenim spiskovima odmah kreću hapšenja, isleđivanja uz torturu, koja se završavaju tajnim streljanjima, uz skoro obavezno sakrivanje tragova. Dešavalo se i da su naknadno fabrikovane presude. O svim ovim poduhvatima, za razliku od ostalih tajnih službi u zemljama komunizma u Evropi, “naša” Ozna pažljivo je vodila evidenciju žrtava, kako bi docnije pratila članove porodice i potomke. Ti dokumenti su danas poznati javnosti, ali interesantno da je arhiv BIA i dalje dostupan samo istoričarima, ali ne i novinarima.

Praksa je bila sledeća: Po prijavi građana, koja je mogla biti samo na osnovu glasina, agenti Ozne su privodili osumnjičene, saslušavali i pravili njihov karton (dosije). U Beogradu se, na primer, sa svim kartonima i spiskovima dnevno (nekad i dva puta) odlazilo u Maglajsku ulicu (Dedinje) gde su ljudi iz glavnog štaba Ozne pregledali spiskove. Njihova olovka je najčešće ispisivala dve reči: „Banjica” ili „streljati” (uglavnom ovo drugo, ako su u pitanju bila uniformisana lica ili označena kao „izraziti neprijatelj”). Skinuti sa spiska na kojem su ljudi stavljeni u kategoriju S i određeni za streljanje bilo je gotovo nemoguće. Posebno precizna evidencija se vodila o predstavnicima civilne vlasti: kmetovima, delovođama, predsednicima opština, policajcima i drugim iz činovničkog aparata. Lica su u istražnom zatvoru često podvrgavana najrazličitijim oblicima torture, mučenjima i silovanjima, najneverovatnije svireposti poput čupanja noktiju, vešanja za polni organ, sakaćenja, prebijanja…

Likvidacije su rađene po unapred pripremljenom i dobro osmišljenom planu. Direktive sa vrha su bile precizne. Tražila se najveća tajnost i beskopromisni obračun sa “reakcijom i kolaborantima, kao i njihovim jatacima”. Jedan od najznačajnijih metoda naučenih u SSSR-u bilo je “pokrivanje”, na 10 građana dolazio je jedan poverenik, u svakom odeljenju ministarstava i ustanova ili pogonu preduzeća trebalo je ugraditi po jednog agenta. Članovi KPJ dobili su ulogu denuncijanata, a u velikim gradovima sistem špijunaže i kontrole došao je do stanara svake zgrade. Nastojnici zgrada imali su zadatak da za Oznu kontrolišu stanare i posetioce. Nepouzdani nisu mogli dobiti zaposlenje. U jednom dokumentu Ozne piše: „Treba imati na umu da poverenici ne smeju znati jedan za drugog, kao i da se isti na radu pokažu što konstruktivniji. Samo streljanje mora biti izvedeno u najvećoj konspiraciji, tako da ni sam Štab brigade ne zna. Napominjem vam još jednom, da se ovo odnosi na sve one koji se nalaze u vašoj jedinici. Imajte ovo na umu, jer ukoliko se ne budete držali ovoga, snosićete lično punu odgovornost…”

Posle kratkog boravka u istražnom zatvoru (najčešće svega nekoliko dana ili sedmica), gde su često zatvorenici vezani telefonskom žicom i obično samo u donjem vešu odvođeni u grupama od 15 do 30 na stratišta. Beleže se slučajevi likvidacije lica ranjenih ratnih zarobljenika koji su direktno iz bolnica sprovođeni na streljanje (Vlasotince, Valjevo, Beograd…). U divljim čišćenjima u Srbiji je od septembra 1944. do marta 1945. streljano bez suda više desetina hiljada lica, dok ih je sličan broj stradao kao posledica neljudskog odnosa u logorima i zatvorima. U registru žrtava na razne načine likvidiranim u ovom vremenu upisano je više od 59.000 ljudi stradalih na više od 211 lokacija. Ovaj broj nije konačan budući da dobar deo podataka i dokumentacije nedostaje. Po pravilu tokom noći do jutra streljani su najčešće na lokacijama na obodima gradova, u krugu samih kasarni, obalama reka… Samo tokom noći 31. oktobra 1944. na lokaciju Lapotince kod Leskovca streljano je 81 lice. Streljački vod je brojao od 15 do 30 vojnika KNOJ-a, od kojih svi nisu imali metak u cevi. Ponegde su i javno čitani spiskovi streljanih (Banjica-Beograd) ili deljene potvrde o streljanima.

Cvetković ističe da je to rađeno zbog zastrašivanja i dodatnog sramoćenja ne samo likvidiranih, već i njihovih porodica. Po staljinističkoj “salama tehnici” trebalo je uvezati ne samo “neprijatelja”, već i sve koji su imali bilo kakvu vezu sa njima.

Zbog bezakonja u radu Ozne i bezočnih likvidacija, Ranković, a zatim i Krcun 25. decembra 1944. pozivaju da se zaustavi ubijanja okrivljenih bez suđenja. Prema strukturi streljanih, na osnovu do sada obrađenog materijala, može se reći da je osobenost Srbije u odnosu na Sloveniju i druge delove Jugoslavije veći udeo civilnog stanovništva u stradanju.

U drugom talasu 1946-1948. na meti tada već formirane Udbe su bili takozvani saputnici revolucije, mahom socijalisti i levi zemljoradnici, hapšeni i osuđivani uglavnom pod optužbom da su špijuni zapadnih sila u vreme raspirivanja Hladnog rata.

Konačno, u trećem talasu represije od 1948. do 1953, ali i kasnije, stradali su “otpadnici” sa partijskog kursa nakon sukoba sa dojučerašnjim idolom svih komunista J. V. Staljinom. U proleće 1948, tačnije Staljinove ekskomunikacije jugoslovenskog lidera, državni i ideološki sukob doveo je do toga da su hapšeni i mučeni svi koji su optuženi da se kolebaju ili pak i dalje veruju Staljinu, do juče neprikosnovenom vođi u koga se zaklinjao i sam Josip Broz. Optužbe su davane u istrazi pod neviđenom torturom, bilo je mnogo lažnih priznanja samo da bi ljudi spasli svoju kožu ne mogavši više da izdrže zverska mučenja. Najtragičnija priča nije u samom broju već u oblicima neljudske torture i mučenja kako bi došlo do revidiranja mišljenja. Islednici su tražili da okrivljeni potkažu svoje jatake ali i one koji su znali za to a nisu ih prijavili.

Kurir.rs/Ekspres

bonus video: