MUSLIMANI SU MU DRŽALI CEV PUŠKE U USTIMA, SEKLI PO VRATU I BESOMUČNO TUKLI: Željko je preživeo PAKAO DOBROVOLJAČKE (FOTO)

Ispovest Željka Pantelića, oficira JNA koji je mučen i u dva navrata umalo ubijen u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu

Gazili. Udarali kundacima.

Pljuvali po njemu.

Bacali ga kao džak, pa sekli po vratu.

Sve je ovo preživeo Željko Pantelić, bivši oficir JNA, koji je teško ranjen 2. maja 1992. godine u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, autor knjige "Ničiji vojnici - u sarajevskom paklu 1992", koju je napisao u želji da potraži odgovore na mnoga sporna pitanja o tome kako je počeo rat u BiH.

Čovek koji gledao smrti u oči i istoj pobegao kada su razmenjivani zarobljenici za Kurir je govorio o mučnim danima koje su ga kao poručnika zadesile u 26. godini.

Ranjen prvi put

- Dve nedelje posle rođendana otišao sam u Sarajevo i došao u Kiseljak. Trebalo je da se povučemo 15. maja. Pakovali smo se, ali su počeli pucnji. U opštem napadu na objekat jedinice JNA i dom JNA bilo je mrtvih. Naredba je bila da oni u domu JNA izdrže napad deset minuta i da ćemo im mi priteći u pomoć - priča Pantelić, koji je po funkciji bio komandir auto-voda 65. zaštitnog motorizovanog puka, elitne jedinice JNA. Živo se seća 2. maja, dana kada je napadnut objekat u kom je bio sa pekarima, kuvarima i vojnicima koji nisu bili specijalci, ali su mu bili privrženi.

- Bilo je 17 časova po podne kada su mi zapalili kamione s municijom, mecima i "zoljama". Skočio sam sa sprata na jedan od zapaljenih kamiona i gasio požar. Gađali su i nas kumulativnom tromblonskom minom i tada sam ranjen prvi put. Zaradio sam sedam gelera u ruci, ramenu i glavi. Jedna žena mi je zavojima pružila prvu pomoć i vratio sam se na borbenu liniju. Ubrzo je postignut dogovor i prekidu vatre. Ipak, druga strana mislila je da pucamo, a samo su se čuli samodetonirajući meci u limenim sanducima na kojima je još tinjala vatra - priča on i otkriva kako je počeo 3. maj, dan koji mu se odužio, moglo bi se reći, poput godine.

Moj dželat

- U sedam ujutro je počeo napad na zarobljenu grupu kod pošte. Muslimani su napali i mimo primirja, između ostalog suzavcem u velikim količinama. Dok je trajao napad na tu grupu, vodili su se pregovori o bezbednom izlasku sa Bistrika na Lukavicu. Stigla je onda depeša da ćemo biti napadnuti iako je Alija Izetbegović rekao da je on sam garant da se ljudima u koloni neće ništa desiti - seća se Pantelić.

Formirala se kolona, prošlo je 15 vozila, a onda je jedna vatrogasna cisterna preprečila put. Bio sam na kraju kolone, a već s početkom je počinjao užas. Išli su redom. Jedan od njihovih vojnika je skočio na haubu i na naše ljude ispraznio ceo šaržer, bilo ih je četvoro. Iz drugog vozila izvukli su dva vojnika i trojicu starešina. Razoružali su ih, bacili na asfalt. Ležali su na stomaku, a oni su sipali metke po njima kako su stigli. Jednom su pucali kroz glavu, drugom u stomak, trećem isto u glavu. Kad su došli do nas, izveli su me i tražili mi ratne suvenire. Stavili su mi cev pištolja u usta. Nisam se plašio. Osećao sam se bespomoćno zbog izdaje. Cev pištolja izvađena mi je iz usta kad je pored mene proletelo golo muško telo. Skinuli su jednog zastavnika i šutarali ga kao da je lopta. Moj dželat mi nije presudio samo zato što se priključio iživljavanju nad njim - ispričao je naš sagovornik i dodao da su ti napadači bili čisti razbojnici jer su otimali novac, nakit, ko je šta imao.

Ne kolji ga tu

- Odveli su me u bolnicu Koševo i stavili u čekaonicu, koja je svuda okolo bila krvava. Sestra mi je čistila rane, a onda su ušla trojica. Rekli su joj da prestane, izveli me i počeli da me tuku. Bio sam polusvestan od udaraca kundacima i tako su me vozali, ne znam koliko dugo. Vezanog me vozili, gazili me, pljuvali, udarali kundacima. Kako je ko stigao. Stigli smo na neku lokaciju, a oni su me okačili vezanog da visim, da svako može da me udari. Jedan me je pitao, dok je čitao vojnu legitimaciju, šta sam. Rekoh, musliman sigurno nisam. Tad je izvadio veliki nož da me seče po vratu. Rekao je, sad ću da ti pokažem kako balije sunete. Naišli su neki u plavom i rekli da me ne kolje tu, nego da me vodi pozadi - priseća se mučenja, a potom i onoga što je usledilo - trenutka kad je mislio da je gotov.

- Odveli su me pred neki zid. Gurali me, jedva sam išao. Desna noga bila je u hematomima. Došla je neka grupa vojnika. Čuo sam komandnu grupu: "Nišani, gotovs!" Jedan je komandovao: "Pali!" Video sam jaku svetlost i pao. Kad te streljaju prvi put, ne znaš da li si mrtav. Nisam znao šta osećam, šta je ta svetlost. Posle 30 sekundi začuo se smeh, a onda opet batine. Znao sam da sam živ čim sam osećao bol. Počeo da povraćam i gubim svest, ubacili su me u vozilo, odneli u fiskulturnu salu i izbacili kao džak. Svađali su se ko će da me nosi. Neko je rekao: "Vi ste ga ubili, vi ga nosite!" Znam da me je posle neko uz stepenice vukao u šatorskom krilu i da sam udarao u stepenike glavom, rukama, nogama, a onda su me opet samo bacili - govori on. Seća se, kaže, da je pokušavao da shvati gde je.

Mislili su da sam mrtav

- Ležao sam polusvestan, ne znam koliko dugo. Svi su mislili da sam mrtav. Kad sam skinuo maramu s glave, počeli su da mi prilaze. Bio sam toliko unakažen da su svi mislili da ću umreti. Dva puta su me potom u neki podrum odvodili i vraćali opet prebijenog. Nisu prestajali sa iživljavanjem - govori on. Da li će se živ spasti, nije znao, jer nisu hteli da ga razmene, iako su autobusi dolazili za razmenu. Ipak, uspeo je da se dokopa slobode. - Zamolio sam moje vojnike da me spuste u kupatilo. Video sam autobuse. Rekao sam da moram da pobegnem jer neću preživeti. Rekli su mi, ubiće vas. Ali rizikovao sam. Skinuo sam bluzu i pomešao se s masom. Nosali su me, gurali. Neko je vikao: "Držite poručnika!" Tad sam i ja dobio neku snagu. Čim sam došao do busa, bacio sam se na pod, sakrio i tako spasio - kaže i dodaje da je na podu autobusa spasa izgubio svest, a probudio se potom na sedištu. Odveli su ga potom u stacionar, na zubarskoj stolici vadili su mu gelere, a jedan je ostao i do danas u njemu. Pantelić je sedam godina pisao knjigu, jer kao preživeli odande ima šta da kaže. A sećanja su jaka, i bole i dan-danas.

Suzana Trajković

Bonus video: