SINIŠA MEDIĆ (33) JE STRADAO SA 15 KOLEGA KADA SU NATO BOMBE GAĐALE ZGRADU RTS: Bar da smo mogli da ga SAHRANIMO, da odemo na GROB

Ovo za Kurir kaže Miroslav Medić, čiji je brat Siniša stradao sa 15 kolega 23. aprila 1999, kad su bombe NATO sravnile sa zemljom zgradu RTS, gde je radio kao dizajner programa

Zamenili se na dežurstvu

Siniša Medić je radio kao dizajner programa, a stradao je zajedno sa još 15 kolega 23. aprila 1999, kad je pogođena zgrada RTS. Sinišino telo i ostaci radnika obezbeđenja Nebojše Stojanovića nikad nisu nađeni, jer su bili u epicentru udara.

Miroslav, koji je i sam bio radnik RTS, dežurao je noć pre one kobne kad je pogođena zgrada Javnog servisa i kada ga je na dežurstvu zamenio brat.

- U početku smo radili normalno, s tim što smo imali smene produžene na 12 sati. Odlazili smo na posao bez straha jer nismo mogli da zamislimo da bi jedna medijska kuća sa civilima postala vojni cilj. Bojazan je krenula kad su u NATO počeli brifinzi gde se pominjalo da će da gađaju i RTS zbog navodno lažnih vesti koje šaljemo s ratišta. Kao da su nas upozoravali da ne emitujemo istinu o zločinima NATO.

To nam je usadilo strah i osetili smo da se nešto dešava - priseća se Medić događaja koji su prethodili kobnoj noći, dodajući da su se zaposleni pogledima pitali da li će se zaista tako nešto desiti.

Dodaje da mu je ta kobna noć ostala duboko u sećanju i da je se i dan-danas seća kao da je bila juče.

Sneg na kanalu

- Sedimo kod kuće, brat na poslu. Meni nešto ne da mira, ne mogu da spavam. Oko dva sata čujem avione. Nisko lete kao nikada do tada, a onda parajući zvuk rakete - eksplozija! Popucala su nam stakla na prozorima, uključili se alarmi. Brzo prebacujem kanale - prvi, drugi, treći. Na ekranu sneg. Osetio sam da nešto nije u redu, tom eksplozijom kao da se otkinuo jedan deo mene. Uključujem Studio B i čujem vest da je pogođena zgrada RTS. Posle 15 minuta su bili i prvi snimci, gde sam prepoznao terminal koji je pogođen, a u kom je bio i moj brat. Nadao sam se da su brat i kolege uspele da siđu u podrum - kaže Medić i dodaje:

- Odmah ujutru sam otišao tamo, gledam ruševine i vađenje prvih žrtava, a od mog brata ni traga ni glasa. Dani su prolazili, a nada bila sve manja. Porodice stradalih su sahranjivale posmrtne ostatke, delove odeće, obuće, a mi nismo imali šta da sahranimo, da moj brat bar ima grobno mesto. Siniša je bio moj mlađi brat, za svoje 33 godine nije uspeo ni da stekne porodicu, decu. Nema ko da ga nasledi. Ogromna žal, gubitak nenadoknadivi...

Godina 1999. je godina tuge, nesreće su se nizale jedna za drugom. Ostao sam bez brata, supruga je izgubila bebu. Kad jednom kola krenu nizbrdo, ne zaustavljaju se lako. U septembru minule godine mi je i majka preminula. Nije mogla više da podnese bol, ostao mi otac, koji gleda slike i ne prestaje da plače. Jedina uteha mi je moja naslednica Milica...

Kurir.rs/ Aleksandra Kocić