КOMANDANT SA КOŠARA ČIJI SU SVI VOJNICI PREŽIVELI! Da ponovo izbije rat na Кosovu, vodnik Račić zna šta bi radio

Kad se pomene krvava bitka za karaulu Košare, prva asocijacija na nju su mladi vojnici Vojske Jugoslavije. Golobradi mladići, uzrasta od 18 do 22 godine, borili su se na prvim borbenim linijama čuvavši našu zemlju od deset puta većeg broja pripadnika takozvane Oslobodilačke vojske Kosova.

Tomislav je živi svedok pakla Košara koji su prošli ti mladi momci od momenata kad se rat „kuvao“, pa od septembra 1998. do aprila 1999. kada je Karaula pala. Ovaj vodnik, koji je sam zarobio teroristu OVK i komandovao celom jedinicom za naš portal ispričao je detalje bitaka, pakla i gubitaka Košara.

Danas mnogi heroji sa Košara žive na ivici egzistencije, zaboravljeni od države, prepušteni sebi iako su bili spremni život da daju za svoju otadžbinu. Ratni vojni invalidi nemaju rešen status ratnih vojnih invalida, a Račić to objašnjava potpunim nemarom države!

– Verovatno mislite na ratne vojne veterane, invalide i porodice poginulih u celini. To objašnjavam kao totalni nemar i nebrigu države tj. vlasti prema onima koji su je branili kad je trebalo. Više od 20 godina se čeka da država donese zakon o pravima istih. Problem takođe leži i u tome što u Srbiji postoji više od 700 udruženja veterana koja rade svako za sebe, umesto jednog koje bi trebalo da radi u interesu svih – kaže on i dodaje da ljudi koji su se borili imaju veoma loš tretman generalno u društvu.

Oni koji su bili spremni život da daju za domovinu sada nemaju nikakav tretman, u bukvalnom smislu te reči. Veterani nemaju nikakva posebna prava i privilegije. Negde čak ni posao ne mogu da nađu ako mogući poslodavac zna da je bio na ratištu. Zato većina preživelih vojnika sa Košara, Paštrika, Gorožupa jedva sastavlja kraj sa krajem. Neki su bez posla, a nezanemarljiv deo živi u strašno teškim materijalnim uslovima. Barata se ciframa koje kažu da je na tadašnjoj jugoslovenskoj-albanskoj granici stradalo 108 vojnika naših vojnika. Vodnika smo pitali da li se zna koliko je vojnika stradalo s druge strane.

Na ovo pitanje nemam baš tačan odgovor. Prema nekim nezvaničnim informacijama 108 pripadnika tadašnje Vojske Jugoslavije je poginulo na Košarama. Sa druge strane se govori od nešto malo više od 200 pripadnika takozvane OVK, mada ja mislim da je bilo mnogo više. Za ostala mesta na jugoslovensko-albanskoj granici ne znam sigurno, pa bi bilo nezahvalno da o tome govorim.

Oružani sukobi su na Kosmetu počeli marta 1998. godine pa i ranije, tako da po zvaničnim državnim informacijama od tada pa do kraja rata 1999. godine, poginulo je ukupno 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije, policije i ostalih snaga bezbednosti na celoj teritoriji tadašnje SRJ. Poznato je da je plan bio da NATO i albanska regularna armija probiju do Dečana i Ðakovice. Vodnik kaže da je dobro što se to nije desilo.

Teško pitanje za mene, ali znam da bi sigurno bilo mnogo više žrtava i sa jedne i sa druge strane. To je bio prvobitno njihov plan, koji je na kraju kako se pokazalo propao. Pričalo se da pre proglašenja početka bombradovanja srpska vojska nije smela da zapuca preko albanske granice, iako je tada napada s druge strane već bilo. Ovu informaciju potvrdio nam je vodnik „Plamen“.

- Tačno je, samo što je to naređenje bilo pre početka bombardovanja i zvanične kopnene agresije iz Albanije, nakon toga se pucalo na sve strane – kaže on.

Pripadnici Vojske Jugoslavije imali su problem sa manjkom municije i hrane, a čovek koji se nalazio na čelu jedne jedinice nam je objasnio kako je to izgledalo, ali i kakav je bio moral kod vojnika:

- Zbog same konfiguracije terena na nekim mestima i opasnosti od bombardovanja vozila, bio je otežan dotur hrane i municije, ali uglavnom su se ti problemi rešavali u neko dogledno vreme, tako da bar za moj rejon mogu da kažem da se nije gladovalo. Što se morala tiče zaista nemam neki adekvatan odgovor. Svi smo znali u kakvoj se situaciji nalazimo, i da nema nazad, samo napred. U jedinici u kojoj sam se ja nalazio su čak i puštani vojnici i starešine na vikend odsustva, kako bi malo predahnuli i odmorili od svega, i u 99 odsto slučajeva su se vraćali u jedinicu, što i dokazuje da je moral bio visok.

Govorilo se o tome da Albanci nisu imali pojma koliko ljudi brani našu zemlju. Njihova vojska strahovala je od naše, mislivši da Košare brane stotine i hiljade ljudi, a ne tek nekoliko desetina. Da je straha bilo, potvrđuje vodnik „Plamen“. Verovatno da je postojao strah, bar ranije kada su napadali u manjim grupama. Na dan napada na karaulu 9. aprila 1999. godine, rejon odbrane karaule je napalo oko 2.000 pripadnika tzv. OVK i stranih plaćenika, a ceo rejon je branilo oko 110 vojnika graničara, 10 mojih vojnika iz 125-e motorizovane brigade i 7 podoficira.

Ta prva dva dana napada nismo imali neku značajniju pomoć osim voda vojne policije i interventnog voda iz Đakovice koji su bili u rejonu graničnog kamena C-4 (Maja glava) pa su se zbog siline napada graničari povukli 10. aprila u večernjim časovima na rezervne položaje i tu ostali do kraja rata. Tada su tek stigle značajnije jedinice u podršku graničarima i tu je stabilizovana odbrana celog rejona i plan tzv. OVK je propao.

Oni taj dan slave kao veliku pobedu, samo ne znam čega, jer od Košara dalje nisu mrdnuli ceo rat. To što su zauzeli karaulu kao objekat koji je napušten već 23. marta 1999. godine, ja nikako ne vidim kao pobedu. Kasnije su napadali i ostale karaule na jugoslovensko-albanskoj granici, ali nigde nisu postigli neke značajnije rezultate, iako su imali pomoć NATO avijacije.Kodno ime Tomislava Račića je bilo vodnik „Plamen“, a on nam je otkrio zbog čega su se davala kodna imena i kako je on dobio baš ime „Plamen“.

- Moje kodno ime je bilo „Plamen“, a vodnik mi je tada bio čin. Kodna imena su se davala svim komandirima jedinica, iz razloga da protivnička strana ne bi znala o kome se radi kada bi se čuli preko radio veze, i ona su se menjala u nekom određenom periodu. Ona su na neki način znak raspoznavanja između naših jedinica. Svi komandiri su imali tablicu kodnih naziva, pa smo tako znali ko je ko. Meni je pripao naziv „Plamen“ i menjano je i to, ali uglavnom su me zvali tim imenom preko radio veze.

Momke koji su stradali u napadima ne zaboravlja. Sećanje na njih živi, a sa preživelima se trudi da održi kontakt.

- Naravno da se sećam svakog od njih, to se ne zaboravlja. U kontaktu sam uglavnom sa svim vojnicima sa kojima sam bio u ratu, i s vremena na vreme se okupljamo. Ove godine u aprilu se okupljaju graničari sa Košara, a u maju mesecu je skup vojnika iz moje čete iz 125-e brigade, tako da nismo zaboravili jedni na druge i na naše pale drugare – kaže Račić i dodaje da je anegdota za svakog od njih ima toliko da bi knjigu mogao napisati.

Tokom združene kopnene agresije UČK i NATO alijanse zarobio je živog teroristu na Košarama. Tog dana seća se – kao da je juče bilo. Na obližnjem potoku, koji je čist kao suza pošao sam da natočim vodu u čuturicu. Sa mnom su krenula dvojica vojnika, oni su ga prvi i primetili jer sam ja bio leđima okrenut prema njemu dok sam točio vodu u čuturice.

U prvi mah, zbog sunca koje je bilo u njegovom pravcu mi se učinilo da je jedan od naših vojnika, pa sam mu rekao da krene prema nama da ga ne bi pogodio neki snajperista, i kako se približavao uvideli smo mu boju uniforme koja je bila više crvena nego zelena. Tada sam mu naredio da baci oružje, i legne na zemlju, prišli smo mu, pretresli ga, i nakon toga odveli u jedinicu kod komandira čete, gde smo ga ispitali o detaljima kako je tu dospeo, koliko njegovih je napalo karaulu, itd…

Nakon toga ga je jedan pukovnik odveo za Đakovicu u pritvor, a šta se nakon toga sa njim dešavalo ne znam – to nije bio moj problem.

U sećanju Račića su svi pali borci koje je upoznao, a neka imena bi on posebno istakao. - Svi poginuli su dali svoj veliki doprinos toj borbi, ali ako već moram da izdvojim nekog neka to budu potporučnik Predrag Leovac, kapetan Кrunoslav Ivanković, vodnik Ivan Vasojević – Jaguar, vojnici Dragan Milićević – Šumar, Tibor Cerna, Branislav Negić, Vladimir Radojičić, Saša Vasiljević, Oliver Taricić, Izet Čolaković, Vukoman Tešović, blizanci Srđan i Boban Milić… Bilo je i žena na Кosmetu kao dobrovoljaca kao Ljiljana Žikić Кarađorđević i Slađana Stanković koje eto nisu morale tu da budu, a htele su da daju svoj doprinos toj borbi i dale su ono najvrednije, svoj život. Malo je ovde prostora da se navedu sva imena.

Najbolniji dan

Najbolniji dan za mene na Košarama bio je 11. april 1999. godine kada sam po prvi put video naše poginule borce i noć 10. na 11. maj, kada je NATO avijacija pogodila rejon moje čete gde je stradalo u jednom trenutku osam vojnika i stariji vodnik Tošković Milijan, a 41 vojnik ranjen. To je zaista bila teška noć.

U ispovestima preživelih govorilo se o mirisu krvi koji se osećao na Prokletijama.

- To je figurativno rečeno verovatno, jer se gore vodio pravi rat, kopneno i iz vazduh. Znalo se da će tu biti pogibije sigurno, a opasnost je vrebala na sve strane, to se slutilo od samog početka napada. Posebno je teška bila borba za kotu 601. Mnogo ljudi je stradalo tada, a o tome šta se tada tačno događalo gore kod karaule - objasnio je „Plamen“.

Da ponovo izbije rat na Кosovu, zna šta bi radio.

- Iako sam u emisiji „Život priča“ rekao da to zavisi od države, tj njenog budućeg odnosa prema veteranima, otišao bih sigurno, jer malo je danas onih koji bi stali na branik otadžbine ako zatreba. I ne samo ja, sa sigurnošću znam da bi svi moji vojnici ponovo to uradili. Ne branimo mi vlast koja vodi državu, nego narod koji živi u njoj.

Scene sa ratišta ne može da zaboravi.

Živim kao i svi ostali borci, kako se mora i može u ovom vremenu izdaje i nemaštine. Scene sa ratišta prate svakog borca pa i mene, a nošenje sa njima zavisi od psihe, kako ju je ko sačuvao. Jedan deo nije mogao da se nosi sa tim pa je izvršio samoubistvo, jedan deo je nakon rata pukao psihički i završio na psihijatriji, a država ne vidi problem u tome, jednostavno je slepa prema tim problemima sa kojim se borci suočavaju danas – zaključuje on.

O slozi koja je tada bila prisutna postoje samo sećanja. Dok je danas retko ko spreman da brani otadžbinu, tada je u rat za Račićem pohrlila gotovo cela porodica.

- Moj brat Zvezdan i otac Milorad su kao dobrovoljci pošli u rat neposredno nakon mene. Prvo je došao otac, a nakon para dana i brat – kaže Račić koji itekako ima razlog da se diči svojom porodicom i njihovom snagom i ljubavlju prema domovini.

Kurir.rs/sajkaca.com