ČERČILOVO SILOVANJE SRBIJE: Svedočenje Ficroja Meklejna o masovnom savezničkom bombardovanju civilnih ciljeva 1944. godine

Prošlo je skoro pedeset godina od kada sam, kao apsolvent dramaturgije beogradske Akademije za pozorište, film, radio i TV (današnji FDU), otišao u Škotsku na poziv ser Ficroja Meklejna, "poslednjeg Lorensa Britanije", kako je sam sebe voleo da naziva, bivšeg ratnog heroja, brigadnog generala, baroneta i tadašnjeg poslanika Donjeg doma Ujedinjenog Kraljevstva, priseća se Božidar Zečević srpski je filmolog, istoričar filma, dramaturg, scenarista, filmski kritičar, reditelj i dodaje:

Cilj je bio da se stanovništvu pokaže ko su sada gazde

Ratna bombardovanja Srbije imala su ključnu ulogu u ovom naglom Čerčilovom "zaokretu" (U-turn) i svrstavanju uz komuniste u srpskom građanskom ratu, koji je 1944. bio na vrhuncu. Iako nisu imala nikakav vojni značaj niti su protiv Nemaca u povlačenju izvođena igde na tlu bivše Jugoslavije, osim u Srbiji i Crnoj Gori, ova česta i masovna, naizgled neobjašnjiva bombardovanja imala su, sada se već zna, čisto politički značaj. "Zabeleženo je da su prilikom bombardovanja Prijepolja partizani igrali kolo i vikali: "Neka vide četnici na čijoj su strani saveznici. To sve govori", kaže istoričar dr Momčilo Pavlović.. Drugim rečima, trebalo je srpskom narodu pokazati uz koga stoje saveznici i ko će iz borbe Tita i Draže izaći kao pobednik. Ili kako je pisao Meklejnov savremenik i sabrat po oružju, Englez Majkl Lis: "Cilj je bio da se stanovništvu pokaže ko su sada gazde."

Na pitanje šta mu je bilo najteže u tim godinama, ser Ficroj je bez mnogo razmišljanja odgovorio: "Bombardovanja Srbije i Crne Gore 1943-1944. Bio sam svestan ogromnih civilnih žrtava. Ali su ova bombardovanja bila Čerčilovo naređenje, a ja sam bio jedan od odlučnih izvršitelja njegovih planova." Najzad, ser Ficroj je progovorio:

"Sve je počelo u Čerčilovoj rezidenciji u Čekersu, u Bakingemšajru, jedne julske noći 1943. godine. Premijer me je iznenada pozvao kući iz Kaira, gde sam tada služio u specijalnim vazdušnim snagama. Bio sam kao gromom pogođen ovim pozivom, jer se znalo da u Čekers ser Vinston zove samo odabrane i to po naročitom zadatku. Kada sam pristigao, zatekao sam tamo društvo od kog mi se zavrtelo u glavi. Glavom šef Imperijalnog generalštaba, tuce britanskih i američkih generala i među svima komandant bombarderskog sastava britanske avijacije, vazduhoplovni maršal ser Artur Haris, koga su u vojsci docnije nazvali Bomber, ili još češće Butcher (kasapin) Harris upravo zbog masivnih bombardovanja civilnih ciljeva, koja je preduzmao poslednjih godina rata. Harisovo prisustvo te večeri postalo mi je jasnije tek kad sam saznao ciljeve svog novog zadatka. Kuriri su iz Londona neprekidno donosili crvene kožne torbe, pune depeša i poruka sa svih bojišta. Onda je, negde oko ponoći glasno uskliknuo i zavladao je tajac. Premijer je ustao i rekao: "Upravo sam primio jednu veoma važnu vest. Sinjor Musolini podneo je ostavku."

Bilo je to dakle, u noći 24. jula 1943. godine. Ovaj datum bio je od velike važnosti ne samo za dalji tok rata nego i za do tada sasvim sporedno ratište na Balkanu. "To što smo sada saznali čini vaš zadatak još važnijim", rekao je nešto docnije Čerčil Meklejnu. "Nemačke pozicije u Italiji se ruše. Zbog toga sada moramo što jače pritisnuti sa one strane Jadranskog mora. Morate krenuti bez odlaganja." Onda mi je Čerčil dao izvanredno lucidan prikaz strateške situacije i onoga što želi da obavim u Jugoslaviji, sa svim detaljima ovog zadatka.

Balkan postaje novi prioritet

Jedan od njih bio je pitanje Srbije, koja je imala presudan značaj u budućim događajima. Saznao sam sa iznenađenjem da ima nameru da u narednom periodu izvede niz vazdušnih udara po Srbiji i da ću ja u tome imati naročitu ulogu. U tom cilju biće formirana jedna specijalna vazdušna flota (docnije je nazvana Balkan Air Force), koja će nositi glavnu ulogu u savezničkim vazdušnim operacijama. Na moje pitanje kada bi mogao da se očekuje početak ove akcije. "Što pre" glasio je odgovor.

Ficroj Meklejn je te burne noći u Čekersu dobio najšira ovlašćenja. Čerčil, čije je kodirano ime bilo "Bivši pomorac", ga je bez mnogo diskusije postavio na mesto šefa savezničke misije kod Tita. U Čekers je Meklejn ušao kao kapetan a izašao kao brigadir (nešto poput generala). Po Čerčilovom izričitom naređenju nije morao da odgovara nijednoj engleskoj vojnoj, civilnoj ili obaveštajnoj službi, osim direktno njemu, Čerčilu već da se strogo drži direktiva koja je dobio te noći. O jednoj od tih direktiva piše Majkl Lis u knjizi "Silovanje Srbije - britanska uloga u Titovom grabljenju vlasti": "Pazi, Meklejn, želim da glasam za podršku Titu, ma kakve bile posledice, a ti moraš da me kljukaš argumentima za pravdanje takvog kursa u Parlamentu. Nešto slično ovome objasnilo bi mnoge stvari. Objasnilo bi gotovo sve", navodi Lis.

Slična lična naređenja imao je još jedan Čerčilov čovek od ličnog poverenja, profesor Vilijem Dikin, koji se već nalazio kod Tita. Treći član najbliže Čerčilove okoline bio je Čerčilov sin Randolf, kome je "Bivši pomorac" već bio naložio da se sprema kod Tita, doduše, tek kao simbolična i vazda nakresana ikebana. (Docnije, prilikom susreta u Kazerti 12. avgusta 1944. Čerčil je smejući se dobacio Titu: "Randolf je veliki partizan. Ovo me ponekad mnogo zabrinjava, ali ja sam svesrdno za vas", beleži prevodilac u ovom susretu, stari britanski sneaker Stiven Klisold).

Meklejn je, dakle, morao što pre Titu i Dikinu. Čemu ovolika žurba? Zbog preciznog roka koji je te noći u Čekersu postavio "Bivši pomorac". Prvo, da najdalje do novembra sroči i dostavi izveštaj o Titovoj borbi na život i smrt protiv Osovine, a o Dražinoj neaktivnosti, čak i saradnji sa okupatorom. Ovo je bio najvažniji zadatak, jer je Čerčil planirao nešto što Meklejn još nije znao: da ovaj izveštaj u datom trenutku izvuče iz džepa na konferenciji Velike Trojice u Teheranu i dobije pristanak preostale dvojice za promenu savezničke politike na Balkanu, što mu je, konačno, i pošlo za rukom (Staljina nije uopšte morao da ubeđuje, a Ruzvelt se nije naročito protivio; i Tito i Draža su za njega bili "španska sela").

Drugo, da pripremi vazdušnu "kampanju na Srbiju" u kojoj su (u toj Srbiji) Tito i komunisti od povlačenja na Zapad 1941. imali vrlo slaba, gotovo nikakva uporišta. Trebalo je Srbiju obuhvatiti mrežom obaveštajnih punktova koja će služiti direktnom angažovanju nove, značajne vazduhoplovne formacije, namenjene neposrednom dejstvu na terenu. Ciljevi su bili višestruko povezani i trebalo je da postanu izvršni u trenutku savezničkog iskrcavanja na Siciliji. Sve u duhu direktive koju mu je "Bivši pomorac" dao u Čekersu u noći Musolinijevog pada: Balkan je postao novi prioritet.

Kurir.rs/Novosti

bonus video: