VASKRS ILI USKRS, KAKO JE PRAVILNO REĆI? Evo šta kažu sveštenik i etnolog, a lingvisti ovako tumače ovu nedoumicu

Ni u čemu Srbi da se saglase, da stanu složno svi iza jednog, makar to bilo i ime najvećeg hrišćanskog praznika. Kako se on bliži uvek se nametne nedoumica – da li se slavi Vasrks ili Uskrs, posle koje mnogi, pomirljivo u duhu praznika, konstatuju: „Može i jedno i drugo“.

Iz ovoga, kaže on, proističe da je pravilan praznični pozdrav „Hristos vaskrse“ ili „Hristos voskrese“. Uz uobičajeni otpozdrav „Vaistinu vaskrse“ može se koristiti i „Voistinu voskrese“.

Termin Uskrs, kaže naš sagovornik, je pomodarski i primljen iz katoličanstva, a pogrešno ga koristi i mnogi naši sveštenici.

- Vaskrs ili vaskrese odražava pravo zbivanje stvari prilikom Hristovog boravka u Hadu, razrušenju Hada i ustajanju iz mrtvih, to je suština događaja i zato je pravilno reći Vaskrs – dodaje ovaj sveštenik.

On ukazuje na još nešto: Često se spominje „Uskrs po gregorijanskom kalendaru“, odnosno „Vaskrs po julinanskom kalendaru“, a to je pogrešno jer se svi pravoslavni narodi, bez obzira da li koriste julijanski ili gregorijanski kalendar slave Vaskrs istog dana, onog koji odredi Jerusalimska patrijaršija.

- Vaskrs se kod pravoslavaca uvek slavi prve nedelje punog meseca posle prolećne ravnodnevnice i nikako pre jevrejske Pashe, što je odluka Prvog vaseljenskog sabora 325. godine u Nikeji. Dakle, postoji Božić po gregorijanskom i julijanskom kalendaru, ali ne i Vaskrs – ukazuje naš sagovornik.

Bosa Rosić, etnolog sa Zlatibora, kaže da se u Srbiji termin Vaskrs koristi u selima, dok se u urbanijim sredinama više govori Uskrs. Ovo „Uskrs“, smatra ona, zaostavština je iz srpskohrvatskog jezika, kao što je i reč suhomesnato, a pravilno je suvomesnato jer je od suvoga mesa.

- Više obrazovaniji ljudi pokušavaju da se ograde od seljaka koji kažu Vaskrs i zato govore Uskrs, a svi su seljačkog porekla. Vuk Stefanović Karadžić je 1827. u listu „Danica“ napisao: „U našoj zemlji nema drugih ljudi sem seljaka. Ono malo ćurčija i majstora po gradovima se druže sa Turcima pa ih narod i ne smatra Srbima“ – kaže Bosa Rosić.

Za korišćenje termina Uskrs, Rosa najviše "krivi" sveštenike SPC jer ne upućuju narod na to šta je pravilno, a šta ne jer oni su posrednici između nas i Boga.

- Posle Drugog svetskog rata krsna slava nije bila zabranjena nijednim dekretom, ali su se neki, da bi se dodvorili komunističkim sekretarima, prestali da slave. U Opštini Čajetina smo dve kuće – jedna u Rudinama, druga u Šljivovici, su prestale da slave. Ali sveštenici su u to vreme bili stavljeni „na led“ i onda su u bogosloviju išla samo najsiromašnija i najneukija deca. Neuki ništa nisu ni naučili zbog čega smo imali jako loš sveštenički kadar, ako su i znali plašili su se vlasti i nisu upućivali narod na to šta je ispravno a šta ne poput klečanja u crkvi – priča naša sagovornica.

Šta kažu lingvisti?

Lingvistički gledano ispravno je i jedno i drugo, tako da nećete pogrešiti kako god kažete.

"Vaskrs" je srpskoslovenski oblik koji pripada srpskom crkvenom i književnom jeziku, koji se do sredine XVIII veka upotrebljavao u svim krajevima pod upravom Srpske pravoslavne crkve.

"Voskresenije" je ruskoslovenski oblik i reč je o staroslovenskom jeziku ruske redakcije koji je danas jezik srpske crkve. Naime, srpskoslovenski jezik kao zvanični crkveni jezik Srbi su sredinom XVIII veka zamenili ruskim crkvenim jezikom. U tom crkvenom jeziku reči o kojima govorimo izgovaraju se na ruski način – sa “o” u prvom slogu, pa se tako kaže - Voskresenije, voskresnuti, voskrese.

- Iako se često mogu čuti polemike među ljudima o tom pitanju, osim u stručnim krugovima, najčešće se daje pogrešan odgovor. U narodu postoji mišljenje da je reč Vaskrs srpska, odsnosno da se vezuje za pravoslavlje, dok Uskrs upotrebljavaju Hrvati, odnosno katolici. Međutim, to je potpuno netačno. I jedna i druga reč jednako pripadaju srpskom jeziku i potekle su od iste reči, koja se kroz vekove izmenila kako se menjao i jezik. Tako da se zapravo radi o dve forme iste reči, jednoj - Vaskrs, koja je sačuvana kroz bogosluženje, a koja ranije nije tako zvučala u vekovima koji su prethodili, već je i ona rezultat promena jezika kroz vreme, i drugoj - Uskrs, koja je narodna forma iste reči, odnosno koja se sačuvala kroz narodni govor.

- Do stvaranja dve reči je došlo jer se u razgovornom, narodnom jeziku ona izgovarala u skladu sa tada aktuelnim promenama u jeziku, dok je u crkvenim knjigama ostalo zapisano slovo, odnosno glas koji se kroz vekove redukovao ili vokalizovao, u zavisnosti od pozicije u kojoj se nalazio. Konkretno, taj glas se gubio ili je davao vokal a, a kako knjige nisu često prepisivane tada, sveštenstvo je vremenom reč počelo da izgovara u odnosu na ono kakav je rezultat glas dao i kako ga je i samo izgovaralo u razgovornom jeziku, odnosno počelo je da ga čita kao a i tako smo dobili reč Vaskrs - objasnila je filolog Tanja Ćulafić.

(Kurir.rs)

Bonus video: