HOBI MI JE ZAVRŠAVANJE FAKSA! SMEŠNA ISKUSTVA SA RAZGOVORA ZA POSAO: Poslodavac ponudio radniku zaposlenje ODGOVOR SVE ZAČUDIO

Pri samoj pomisli na razgovor za posao, mnoge od nas prođe jeza. Znojenje dlanova, nesanica, psihološka priprema, traganje za "pravim" odgovorima na često besmislena pitanja, nervoza, anksioznost, glavobolja - jasno je, intervju je zakazan. Svima nam je u cilju da se predstavimo u što boljem svetlu i dobijemo posao za koji smo konkurisali, ipak, mnogima to ne pođe za rukom.

- Lik (klinac) dolazi na intervju, ušao u zgradu, došao na sprat, stao ispred vrata, pozvonio. Samo što to nije zvono već alarm za požar. Cela zgrada se evakuiše, pauza od recimo sat vremena. Hr zove lika na mobilni, ne javlja se. Pošto ga, jel, očekuju. Pošalje on e-mejl u toku tog dana kako je našao bolji posao od ovoga (tako nešto), odbija intervju. Saznaje se u međuvremenu koji je alarm pritisnut (staklo), kao i kamera/slika. Ne samo što je taj lik, već nosi istu kosulju ko sa si-vi-ja. Nisu mu rekli to iz nekog razloga - piše on.

Tragom one stare, koje se i dan-danas pridržavaju majstori, da se poslovi najbolje pogađaju u kafani, opisuje autor, krenuo je i kandidat za posao elektroničara, inače diplomac ETF-a i, naravno, možemo samo da pretpostavimo kako je prošao.

- Došao čovek na intervju, sve ok za sada. Sedi u kancelariji i smenjuju se grupe ljudi, direktori, tim lideri, ljudski resursi... Ostade samo šefica hr-a. Ulazi u kancelariju, na šta on ustaje i spadaju mu pantalone. Izgleda mu je bilo tesno u nekom trenutku i otkopčao kaiš. Nije dobio posao. Nije mi jasno što, treba imati m**a pokazati, jel, m**a šefici hr-a", dodaje u nastavku autor.

Izvisio zbog hobija

Sledeću priču podelio je iz sopstvenog iskustva.

- Imao intervju baš davno u starom Merkatoru, IT. Sve bilo kul, mada sam malo bio nervozan. Prošao tehnicki s nekim mlađim likom. U jednom trenutku ulazi lik od recimo pedesetak godina i seda pored onog što drži intervju. Ćaskali nešto oko tehničkih stvari kada se ubaci ovaj lik i pita me koji mi je hobi. Ja se zbunio i rekao mu kako nemam hobije. Krenuo besedu od ko zna kolko dugo gde mi je pričao kako su hobiji bitni, kako nisam kompletna osoba ako nemam hobi, i kako ne može da me primi dok ne poradim na sebi. Kada sam izašao iz zgrade bio sam jako zbunjen šta se kog đavola desilo. Posle sam pisao u si-vi-ju da mi je hobi završavanje faksa - opisuje.

Nije retkost da se kandidati često ne informišu dobro o poslodavcu pre nego što dođu na razgovor, o čemu govori njegova naredna priča.

- Držao drugar intervju od recimo sat vremena s jednom devojkom dok ona nije u jednom trenutku rekla: "Vi se bavite klađenjem?!" I odbila ponudu i otišla kući, kaže, ne može da radi iz moralnih razloga. Inače firma je poznata, logo firme je svuda po gradu, logo firme je svuda unutra. Napravno lepo piše o čemu se radi u opisu posla - opisuje.

Deja vu

- Intervjuišem lika. Baš slab tehnicki, ali traži jaču platu. Odbijemo ga. Mislim, očigledno i na samom intervjuu. Promenim firmu i godinu dana kasnije mi dođe na intervju u drugoj firmi. Prepoznao sam ga odmah i postavio sam mu ista pitanja opet. Na kraju intervjua kada smo videli da ne ide, pitao ga da li me se seća, kaže "da". Bio sam nežan, ali se on stvarno nije pripremio - nastavlja korisnik Redita.

Na kraju, podelio je i neobičnu praksu kolege koji se hvalio da je imao običaj da nasumično uzme polovinu prijava i baci ih u smeće.

- Ideja je da nam ne trebaju ljudi koji nemaju sreće. Šalio se, ali znajući njega sasvim je moguće da je to radio. Nekada je firma imala fazone da intervjuiše ljude i nedelju dana, svaki dan (zavisi od tima). Imali su stav da su najbolji u gradu, sada bas teško nalaze ljude. Taj stav sam osetio u mnogim firmama, i uvek se isto završi - piše autor, sugerišući ostalima da intervjue za posao ne bi trebalo shvatiti previše ozbiljno i da su razni faktori zbog čega se odabere samo jedan, adekvatan kandidat.

Ostali korisnici nadovezivali su se sa njegove priče, mnogi su kudili službenike koji rade u sektoru ljudskih resursa, misleći da svoj posao shvataju previše ozbiljno. Mnogi su delili i sopstvena neobična i smešna iskustva, a ubrzo se izdvojila emotivna priča još jednog korisnika.

- Ceo život radim u svojim firmama ili kao partner firma, pa nismo imali klasične intervjue i HR department kako se već to popularno kaže. 2005. sam sarađivao sa momkom, odnosno bio je zaposlen u firmi gde sam ja bio suvlasnik...radio je kao konobar u našoj piceriji. Posle nekog vremena smo svi primetili da je čovek više nego profesionalan. Počelo je sa njim prilično loše i bio je privremeno rešenje pa niko na njega u početku nije obraćao pažnju. Imao je jak "pirotski" naglasak i delovao smotano, neprilagođeno. Međutim, par meseci kasnije smo počeli da primećujemo: svakog jutra obrijan, ošišan, opeglan, spreman. Svakog jutra je došao ranije da pripremi sve i da proveri da li je od prethodne smene sve ostavljeno na mesto i u 7:00 svečano otvarao vrata restorana. Bez greške. Grešio je normalno kao i svi drugi, ali ono što je bilo do njega u smislu predanosti i discipline je bilo na nivou kao da radi za 10 hiljada evra i pozvali smo ga na razgovor - opisuje on.

Pitali su mladića šta misli o tome da bude stalno zaposlen i kako vidi budućnost u njihovoj firmi.

- Ćutao je i kratko odgovarao sa "ne znam", "nisam razmišljao". Do tog trenutka je bio kod nas skoro godinu dana... I onda je izvadio iz novčanika sliku na kojoj je bio on sa svojom majkom, malim bratom i kozom. Pitao nas je da li znamo gde je Donji Milanovac? Rekao je da oni u Donji Milanovac iz svog sela idu na proleće i u jesen i ako ostane bez posla u Beogradu on neće da se vrati kod mame i tate u stan i pogleda šta ima u frižideru kad se vrati iz grada pijan - već pravo kod koze i neće moći ni blizu da pomogne majci i bratu kao što može sada. Spava već godinu dana na kauču kod neke rođake i radi kod nas - dodaje autor.

Posle tog razgovora poslodavci su se raspitali i ispostavilo se da je rekao ne samo istinu, nego ni bližu nije opisao iz kakvih uslova svakog jutra dolazi na posao.

- Kada smo to sve sumirali ili bolje rečeno emotivno obradili, ponudili smo mu stalan posao, platu, našli ok garsonjeru blizu restorana. Za 3-4 godine je vodio finansije za nekoliko restorana i posle toga se zaposlio u jednoj duvanskoj kompaniji. Čuo sam skoro da je regionalni menadžer. Posle iskustva sa njim gotovo da je bilo poželjno da čovek na razgovoru za posao ima "loš" akcenat i da mu ništa nije jasno. Po pravilu se dešavalo da likovi koji otkinu sa preporukama i u samom razgovoru se posle par meseci pokažu kao potpuni promašaj - zaključuje korisnik.

(Kurir.rs/Blic)