BOG NIKOM DUŽAN NE OSTAJE: Evo kako je posle stravične porodične tragedija NIKLA SVETINJA nadomak Požarevca

Bog nikome dužan ne ostaje

Dva su bora naporedo rasla, Među njima tankovrha jela; To ne bila dva bora zelena, Ni međ’ njima tankovrha jela, Već to bila dva brata rođena: Jedno Pavle, a drugo Radule, Među njima sestrica Jelica Braća seju vrlo milovala, Svaku su joj milost donosila, Najposlije nože okovane, Okovane srebrom, pozlaćene Kad to vid’la mlada Pavlovica, Zavidila svojoj zaovici, Pa doziva ljubu Radulovu: „Jetrvice, po Bogu sestrice! „Ne znaš kaka bilja od omraze? „Da omrazim brata i sestricu.“ Al’ govori ljuba Radulova. „oj Boga mi, moja jetrvice! „Ja ne znadem bilja od omraze, „A i da znam, ne bih ti kazala: „I mene su braća milovala, „I milost mi svaku donosila.“ Kad to začu mlada Pavlovica, Ona ode konjma na livadu, Te ubode vranca na livadi, Pa govori svome gospodaru: „Na zlo, Pavle, seju milovao, „Na gore joj milost donosio! „Ubola ti vranca na livadi.“ Pavle pita sestricu Jelicu: „Zašto, sejo? da od Boga nađeš!“ Sestrica se bratu kunijaše: „Nisam, brate, života mi moga! „Života mi i moga i tvoga!“ To je bratac seji vjerovao Kad to viđe mlada Pavlovica, Ona ode noću u gradinu, T zaklala sivoga sokola, Pa govori svome gospodaru: „Na zlo, Pavle, seju milovao, „Na gore joj milost donosio! „Zaklala ti sivoga sokola.“ Pavle pita sestricu Jelicu: „Zašto, sejo? da od Boga nađeš!“ Sestrica se bratu kunijaše: „Nisam, brate, života mi moga! „Života mi i moga i tvoga!“ I to bratac seji vjerovao. Kad to viđe mlada Pavlovica, Ona ode veče po večeri, Te ukrade nože zaovine, Njima zakla čedo u kolevci. Kad u jutru jutro osvanulo, Ona trči svome gospodaru Kukajući i lice grdeći: „Na zlo, Pavle, seju milovao, „Na gore joj milost donosio! „Zaklala ti čedo u kolevci; „Ako li se mene ne vjeruješ, „Izvadi joj nože od pojasa.“ Skoči Pavle, kan’ da se pomami, Pa on trči na gornje čardake, Al’ još sestra u dušeku spava, Pod glavom joj zlaćeni noževi; Pavle uze zlaćene noževe, Pa ih vadi iz srebrnih kora, Ali noži u krvi ogrezli; Kad to viđe Pavle gospodaru, Trže sestru za bijelu ruku: „Sejo moja, da te Bog ubije! „Bud mi zakla konja na livadi „I sokola u zelenoj bašči, „Zašt’ mi zakla čedo u kolevci?“ Sestrica se bratu kunijaše: „Nisam, brate, života mi moga! „Života mi i moga i tvoga! „Ako li mi ne vjeruješ kletvi, „Izvedi me u polje široko, „Pa me sveži konjma za repove, „Rastrgni me na četiri strane.“ Al’ to bratac seji ne vjerova, Već je uze za bijelu ruku, Izvede je u polje široko, Priveza je konjma za repove, Pa ih odbi niz polje široko. Đe je od nje kaplja krvi pala, Onđe raste smilje i bosilje; Đe je ona sama sobom pala, Onđe se je crkva sagradila. Malo vreme za tim postajalo, Razbolje se mlada Pavlovica, Bolovala devet godin’ dana, Kroz kosti joj trava pronicala, U travi se ljute zmije legu, Oči piju, u travu se kriju. Ljuto tuži mlada Pavlovica, Pa govori svome gospodaru: „Oj čuješ li, Pavle gospodaru! „Vodi mene zaovinoj crkvi, „Ne bi li me crkva oprostila.“ Kad to čuo Pavle gospodaru, Povede je zaovinoj crkvi; Kad su bili blizu b’jele crkve, Al’ iz crkve nešto progovara: „Ne id’ amo, mlada Pavlovice: „Crkva tebe oprostiti ne će.“ Kad to začu mlada Pavlovica, Ona moli svoga gospodara: „Oj Boga ti, Pavle gospodaru! „Ne vodi me dvoru bijelome, „Već me sveži konjma za repove, „Pa me odbi niz polje široko, „Nek me živu konji rastrgaju.“ To je Pavle ljubu poslušao: Priveza je konjma za repove, Pa je odbi niz polje široko. Đe je od nje kaplja krvi pala, Onđe raste trnje i koprive; Đe je ona sama sobom pala, Jezero se onđe provalilo, Po jezeru vranac konjic pliva, A za njime zlaćena kolevka, Na kolevci soko tica siva, U kolevci ono muško čedo, Pod grlom mu ruka materina, A u ruci tetkini noževi.