KURIR U ČUVENOM LANTMANU: Šmek Beča u jednom tanjiru i jednoj kafi! Anita Kverfeld: Kako smo preko noći kupili i Mocart

"Lantman" - čuvena bečka kafeterija. Bečka šnicla, a od čega bi drugog sve krenulo. A onda prava turska kafa, u mesinganoj džezvi i s ratlukom. Neočekivano, usred Beča, ona stara dobra, koja savršeno leže na pun stomak.

Kraj vitrine s poslasticama stoji i gospođa Anita Kverfeld (Anita Querfeld). Osamdeset jedna godina joj je, i tek sad u potpunosti uživa u vlasništvu nad "Lantmanom", ali i još devet bečkih restorana i kafeterija. Među njima i čuvenom "Mocart".

- Kako ste? Gde ste bili, nisam vas videla od prošlog meseca - s osmehom će gospođa Kverfeld gostu, pa seda s nama u ložu.

- Mali razgovori s gostima ispred vitrine me usrećuju. Provedem nekoliko sati do podne, pa idem u "Mocart" ili u kafe pored Šenbruna. Nekada sam bila u kancelariji, ovde, onde, a nikada s gostima. Sad uživam u tome - priča.

A uživanje Bečlija u kafi počelo je s kraja 17. veka, kada su uspeli da odole opsadi Turaka, koji su za sobom ostavili džakove pune "čudnih" zrna. Za njima osta i čuveni prsten oko jezgra grada, ogromni zid koji Habzburzi podigoše da bi se odbranili, a car Franjo Josif polovinom 19. reši da ga sruši. I izgradi Ringštrase (ulicu prstena), u kojoj 1873. niče i "Lantman".

- Kako je uvek bio u ratu, Franjo Josif nije imao dovoljno para da podigne sve građevine u Ringštraseu, ali je ipak izgradio Burgteatar, parlament, univerzitet, operu... Bogati Jevreji, koj su bili industrijalci i bankari i koji su caru pozajmljivali pare, podigli su privatne kuće. Prostor za kafeteriju iznajmljuje porodica "Lantman", koja je i 1. oktobra 1873. otvara. Ime je ostalo iako je "Lantman" to kasnije prodao - priča nam gospođa Kverfeld.

U ulici dugoj pet kilometara, veli ona, bilo je više od 50 tradicionalnih kafeterija, i sve su bile velike, baš kao što je i "Lantman", i svima je ulaz bio na nekom uglu ulica.

- Posle Drugog svetskog rata sve se promenilo, kafeterije su postale prevelike, skupe za održavanje, skupa struja, gas.. Mnogi su ih prodali auto-industriji pa su pretvorene u salone automobila. Samo tri su ovde preostale, a među njima i "Lantman" - kaže gospođa Kverfeld, čiji suprug se bavio prodajom svega, pa je jednom prilikom rekao i: "Što da ne kafa."

Ovoj porodici naruku je išla nesreća jedne druge, ali i srećna okolnost:

- Vlasnik je preminuo posle saobraćajne nesreće, a žena i sin nisu bili zainteresovani da vode "Lantman". Međutim, hteli su ovde da izgrade banku. Srećom, gradonačelnik Beča je rekao da je to kulturno nasleđe, važno i za turizam, te da zauvek mora ostati kafeterija. I tako smo je preuzeli. I 1. marta 1976. otvaramo naš "Lantman".

Imala je 36 godina, a najmlađe od četvoro dece 10. Tada je i prvi put ušla u kafeteriju, iako je bečko dete.

- Kad smo kupili "Lantman", gostiju nigde, a uvek otvoren. Prazno i samo prazno. Posle tri-četiri meseca rekla sam mužu da ću, ako ne dođu gosti, uzeti veliki ključ pre nego što budemo morali da prodamo kuću. Ipak, krenulo je. Svaki dan bio je mali uspeh. Ali morate ovo da volite jer počinjete rano ujutru, a često završite u ponoć. Tada sam morala da radim i budem i šef kuhinje. Inače, za porodicu oduvek kuvam, a deci je svaki dan bila torta - priča gospođa Kverfeld.

Voleo je ovde pre vek da sedi i čuveni Frojd, a porodica ima i fotografiju prve strane stare knjige na kojoj je poznati pisac Peter Altenberg početkom 20. veka napisao "Hvala kafeteriji Lantman". On je, kao i mnogi siromašni pisci toga doba, redove i redove pisao u kafeterijama, a nije imao ni za kafu. Uvek je govorio: "Sutra ću platiti." A to sutra nikad nije došlo.

Današnji "Lantman" nalik je ovom od pre veka. Ali je i savršen spoj starog i modernog. Prvo veliko renoviranje bilo je 1982. i koštalo je neverovatnih 12 miliona šilinga, koliko su kasnije platili i čuvenu kafeteriju "Mocart".

- Preskupo, za šta, naravno, nismo imali para, pa je vlast odlučila da pomogne jer je "Lantman" i kulturno dobro - priča gospođa Kverfeld.

Poznati glumci, umetnici, političari su tu, ali i običan svet i turisti koji uživaju u kafi, hrani i nesvakidašnjem ambijentu.

- Najviše se traži bečka šnicla, saher torta i štrudla od jabuka. Ali, što je najvažnije, ljudi se ovde osećaju kao kod kuće, kao u dnevnoj sobi. Nije bitno da li jedete, pijete, ovde možete uvek sedeti. Čak i dugo, u loži, samo sa šoljicom kafe. I to je ta draž. Mnogo putujem. Kad se vraćam, pa na aerodromu čekam pasošku kontrolu, prtljag, vidim mnogo ljudi. I kad stignem ovde i vidim ljude koji su čekali prtljag, posebno sam srećna - gospođa će Kverfeld.

Ona je smo prva u porodičnom biznisu, u kom su i zetovi, snaje, unučad. Potonjih ima 11, a i troje praunučadi. Tri generacije vode posao porodice Kverfeld. S nama sedi i Karoline Klezl, unuka od ćerke.

- Porodični biznis je uobičajena stvar u Austriji. Kad sam imala 17-18 godina, nismo imali toliko novca. Moji roditelji su uvek radili, bili samozaposleni, tek kasnije došle su pare. Rođaci i ja svojevoljno smo odlučili da uđemo u porodični posao. Interesantno, ali mi samo posedujemo kompaniju, a za svih 10 kafeterija iznajmljujemo prostor. Nismo vlasnici nekretnina, one su preskupe. Imamo oko 350 zaposlenih - priča nam Karoline i dodaje:

- Bake i deke često dovode unučiće ovde, pa i za posebne momente. Pokušavamo mlade da privučemo, njima su druga mesta popularna. Generacije mojih roditelja provodile su vreme u kafeterijama, ali moja, a meni je 31 godina, nikada.

Prvog oktobra 2023. slaviće 150 godina "Lantmana" i, kako kaže gospođa Kverfeld, izdati knjigu o njegovoj istoriji.

- Tada ću i odlučiti da li ću ostati u poslu. Imaću 82 godine i dobro je da završim. Najvažni je mi je da se volimo i poštujemo, imamo isti cilj iako smo velika porodica. Sada nas je 22, a bilo nas je i 31. Kad je teško, u po dana, u po noći, svi su tu jedni za druge...

Kurir.rs/J.S.Spasić

bonus video: