HEROJI S KOŠARA NE ZABORAVLJAJU SVOJE SABORCE Veterani čuvene bitke danas brinu o ratnim drugovima OVO JE NJIHOVA PRIČA
Dejan Ivanović i Veroljub Smiljković su veterani rata na Kosovu. Dve decenije nakon žestokih borbi na jugu Srbije, oni su, sa svojim saborcima heroji i u miru. Dejan Ivanović je bio pripadnik 125. motorizovane brigade. Martovska klasa iz 1998. godine, bio je u minobacačkoj četi tokom rata na Kosovu i Metohiji.
- Na Košarama sam otišao 18. maja 1999. godine, 21. maja sam ušao u minsko polje i tom prilokom sam bio teško ranjen, zgazio sam protivpešadijsku minu i izgubio desnu potkolenicu. Tako da mi je noga ostala dole na Kosovu, srce mi je ostalo dole na Kosovu, duša.. - priča Dejan Ivanović.
Veroljub Smiljković je u ratu na Kosovu bio vojnik na odsluženju redovnog vojnog roka.- Ja sam kao vozač motornog vozila TAM 150 sa nekolicinom ljudi sa kojima sam vozio obezbeđenje i snabdevao jedinicu u isturenom prostoru, borenu grupu. Upao sam u zasedu šiptarskih terorističkih jedinica. Samim upadom u tu sačekušu, bio sam jedan od vojnika koji je teško ranjen. Tu je jedan naš kuvar poginuo i nekolicina mojih saboraca su lakše ranjeni. Pritom, sačuvao sam motorno vozilo da ostane na putu i te ljude koji su sačinjavali obezbeđenje sa tri hiljade mešino vodena kamionu i bezbedno zaustavio vozilo. I niko...imali smo mogućnost da sletimo u jednu jarugu
Uprkos patnjama koje su ondašnji golobradi mladići doživeli braneći granice SR Jugoslavije u krvavom ratu, oni su danas Graditelji mira.
- Baveći se tematikom rata, i sami smo učestvovali u nečemu najgorem što čovečanstvo može da zadesi. 2012. godine, nekolicina saboraca koji su učestvovali u direktnim oružanim akcijama na prostoru bivše Jugoslavije došli smo na ideju da formiramo jedno udruženje, humanitarnu organizaciju graditelji mira poučeni time, zato što je naš grad Kruševac, dobitnik od Ujedinjenih nacija Medalje mira. Imamo i jedan spomenik posvećen izgradnji mira i pomirenju - dodaje Ivanović.
Glavni cilj ove organizacije je pomoć boračkoj populaciji, ali i drugim ljudima kojima je ona potrebna.
- Pomogli smo u izgradnji kuće našem saborcu Miji Đidiću, pomogli smo u sakupljanju..dobrovoljnog davanja krvi u X slučajeva u organizaciji sa našim Crvenim krstom. Pomoć paketima hrane kad naši saborci zapadnu u krizu, izgube posao bukvalno nemaju, ono, mi izađemo u susret - naglašava Smiljković.
Najveća akcija koju su Graditelji mira uspešno završili je izgradnja kuće njihovom ratnom saborcu Miji Đidiću, na nagovor Bojana Ostojića. Heroj Đidić je živeo u teškim uslovima.
- Kuću u fazi raspadanja, koja prokišnjava, oronula, majka bolesna koja brine o njemu. Mija Đidić je toliko oboleo da ne može da brine o samom sebi. MIja Đidić je patio od post traumatskog stresa, znači posledice rata iz 98. su ostavile teške posledice na njegovo zdravstveno stanje - kaže Dejan Ivanović.
Nekoliko veterana je onda preuzelo inicijativu i počeli su da traže pomoć kako bi Đidiću obezbedili krov nad glavom.
- Opština Brus je stala iza nas.. Što se tiče infrastrukturnih, dozvola i tako dalje.. šta god da je bilo potrebno oni su izašli u susret.. Mi smo počeli da prikupljamo sredstva. Imali smo sreću da se narod toliko odazvao i organizacije da smo za nepuna tri meseca uselili Miju Đidića i njegovu majku u novu kuću. Mi smo rekli da je ta kuća izgrađena uz pomoć dobrih ljudi, humanih ljudi i organizacija koje su nas podržale i to je kuća dobrog srca, dobrih ljudi - napominnje Ivanović.
Za ovaj poduhvat, Graditelji mira su nagrađeni srebrnom plaketom za „Najplemenitiji podvih godine“. Naredni korak ovih humanih veterana je pomoć Saši Stevanoviću.
- Sašu kao saborca dugo poznajemo. Njegov život posle završetka rata naišao je na velike tegobe. Sticajem okolnosti susreo se sa nepokretnom bakom, nepokretnom majkom, dugo ih je negovao, sve je to ostavilo traga, plus samo učešće u ratu 98.-99. na prostoru Kosova i Metohije. Pre nekih 8 godina on je zapao u tešku situaciju i sa velikim problemom i tad je intenzivno krenulo i samo lečenje i dijagnostikovan je post traumatski stres - poručuje Veroljub Smiljković.
Saša Stevanović je, nakon što je sahranio majku i baku, upao u teške finansijske probleme. Od tada, ovaj heroj sa Košara živi bez struje, vode, grejanja i ostalih osnovnih uslova za dostojanstven život čoveka. Rat je na njega ostavio neizbrisiv trag.
- Kod mene se to što se promenilo, promenilo se još dok sam bio dole, dok su se dešavale te borbe. Sećam se jednog avio udara koji je napravio toliki potres zemlje i toliko je svetlelo nebo kao šest sunca da je grejalo, znači to je trajalo..meni je to bilo kao večnost ali je trajalo verovatno desetak, petnaest sekundi i gde su ovolike grudve stenja, kamenja, zemlje padale. Znači, to čuješ da pada pored tebe pesak, kamenje. Ja mislim da sam tad grizao zemlju, mislio sam da mogu da progrizem zemlju da se sklonim da i kad sam začuo jauke i dozivanje majke od strane vojnika. To mi je bilo najstresnije. Posle toga sam izgubio mogućnost da progutam hranu - veli Saša Stevanović.
Ovi događaji su Saši promenili tok života. Psihički problemi su uticali da mu se raspadne porodica, da ćerka ne razgovara sa njim. Zbog jakih lekova, ne može da zadrži posao, jer ne može da ga probudi zvuk alarma.
- U pitanju je antipsihotik. To je lek koji me je dovodio u neko normalno stanje. Dok pijem njega, spavam duže, ali nemam košmarne snove, nemam paniku. Ne mogu da čujem telefon, ne mogu da čujem alarm, ne mogu da čujem budilnik, budilnik na baterije imam koji ima ono zvonce gore, ne čujem ništa. I spavam recimo po dvadeset sati ili dešavalo mi se i trideset sati - dodaje Stevanović.
Za rešavanje svih ostalih zaostalih dažbina i uknjižena, da bude vlasnik tog stana, potrebno je oko 500 i nešto hiljada dinara. Znači blizu 600.000 dinara. I dovesti taj njegov stan u stanje ispravno što se kaže u stanje za skroman jedan život, moraće sve da se adaptira. Planirana sredstva su tu negde blizu dav i po miliona dinara da se to bukvalno uradi i da on može normalno da živi.
Kada bi ponovo dobio volju da se nešto desi, da bude inicijalna kapisla za pokretanje volje kod mene, a šta bi to moglo da bude, ne znam jer do sad uključujući i rat i sve stvari koje su mi se dešavale posle rate, sve je bilo crno osim, eto kad mi se rodila ćerka, to je bio trenutak radosti - kaže Saša Stevanović.
Novinar Nemanja Živković posle ovog iskustva priznao je sledeće:
- Ne sećam se kada sam bio više oduševljen plemenitošću ljudi, ali ne sećam se ni kada sam osetio veću sramotu zbog uslova u kojima živi čovek koji nas je sve zadužio. Heroj koji je svih 67 dana proveo na Košarama je osam godina odbijao pomoć, ali ona mu je danas preko potrebna.
Kurir.rs/Nemanja Živković
"INTERES ZA VRAĆANJE U SRBIJU SVE VEĆI" Predsednik Vučić: Oko Božića plan za povratak ljudi iz dijaspore