POTRESNO! 30 GODINA OD NAPADA NA TUZLANSKU KOLONU Majčin vapaj: Dok sam živa, tražiću svog Nenada. Ja leš videla nisam!

Ni posle 30 godina ne mogu da se pomirim da ga nema. Sto puta sam na grobu rekla: "Sine, ne znam kome dolazim, koga oplakujem, da li si mi ti ovde?" Bol nikad ne prestaje, a ni nada. I dok vam pričam kako je poginuo, kako smo ga posle šest meseci našli sahranjenog kao N. N. lice na Lešću, s ključem koji je otključao vrata našeg stana, mislim: "Bože, možda se pojavi...", priča, a nijednog trena ne prestaje da plače Dragana Cica Savić za jedincem Nenadom, koji je 1992. s nepunih 20 leta ubijen u Tuzlanskoj koloni.

Kad je Cica u Dnevniku tog 15. maja videla kako gori vojna kolona u Tuzli, vrisnula je u svom stanu na Novom Beogradu. A muž Radojko - Rade ju je smirivao:

- Otišao je Neša još juče na Majevicu, ne brini.

Jer tako je ocu rekao kad se poslednji put javio 13. maja. Ali iako je plan bio takav, sudbina je htela drugačije. Još od onog dana kad je njihov Nenad upisao višu mašinsku školu, pa se i mimo protivljenja roditelja odlučio da prvo odsluži vojsku. Jugoslavija se tog 19. septembra 1991, kad je krenuo put kasarne u Nišu, uveliko raspadala u krvi. A u decembru je, na užas porodice, prekomandovan u Tuzlu.

- U januaru smo mu išli u posetu, sedeli smo u nekom restoranu, pa ga ispratili do kasarne. Tada smo ga poslednji put i videli. Kad je zagužvalo, kažemo mu: "Vrati se, skini odelo, pobegni, imaš civilno." A on će: "Mama, kakav bih ja Srbin bio da pobegnem" - jeca.

Shvataju odmah da im je sin ipak bio u Tuzlanskoj koloni, ali da ga nema ni živog, ni mrtvog.

- Odemo u Nemanjinu, u Generalštab, ništa ne znaju. Dođu u zemunsku kasarnu preživeli vojnici, neki mi kaže: "Znam Nenada, jeste bio među zadnjima, al' mislim da se izvukao." Nada je tu... Odemo opet u Nemanjinu, niko nas ne vidi, do nekog majora Prokića, jedini nas je razumeo. Neki Štrbac mi bezobrazno kaže: "Niste vi jedina majka koja je izgubila sina!" Ali informacije nema. A svako nam svašta govorio, zvali smo svukuda, te kao zarobljen u Slavonskom Brodu, te ovo, te ono... Išli smo čak i kod vidovnjaka. Jedna kaže sestričinama mrtav, meni druga živ... - priča Cica, koja ne želi da je sada fotografišemo, pa veli:

- Dobijem i nekog oficira iz Crne Gore, pitam ga zna li šta je s Nenadom, a on će: "Znate šta, ja sam se presvukao u civilno i pobegao." Pobegao, a decu ostavio!

A onda jednog dana zove je majka Bate, Nenadovog druga iz srednje, koji je bio u istoj koloni, ali preživeo. Veli da su na VMA doterani neki leševi iz Bosne.

- Bilo je to u septembru, odnesemo Nešinu sliku, a Zoran Stanković gleda, pa kaže da nije tu. Sunce me ogreje. Ali veli: "Hajte ipak da pogledate slike." I vidim na jednoj kao jeste Neša, na drugoj ipak nije. Prsti i na nogama i na rukama izgoreli. Onda sam na jednoj jasno videla da je on i pala u nesvest. Kad sam došla sebi, Stanković nije dao opet slike uz reči: "Idite, bar večeras mirno spavajte."

Sutradan opet odemo, kaže i Stanković da je to on, ali ja opet da nije. Iako se vidi i glava i lice, psiha odbija. Rade veli: "Jeste, Cile, vidiš da jeste Nešo... Možda je moralo tako da bude..." - grca u suzama majka, kojoj je kasnije Bata ispričao kako je bilo:

- Bili su zadnji u koloni jer su tehnička služba. U nekom "pincgaueru", valjda je bio sanitet, a Bata mi je rekao: "Samo znam, teta Cico, da mi je kazao: 'Bato, i ja sam ranjen.' Probio sam staklo i izleteo." A Neša je verovatno ostao. Ne zna dete, on je spasavao svoju glavu, bio je ranjen, pa zarobljen i oslobođen.

Njihov jedinac počivao je kao N. N. lice na Lešću, na drugom kraju Beograda, a da pojma nisu imali. Sahranili su ga 13. oktobra na Bežanijskom groblju. A onda su od vojske dobili i ono što je ostalo za njim - ključeve i pribor za jelo na privesku.

- Rade je uzeo ključeve i njima otključao vrata stana. Al' opet počnemo da pričamo, pa možda su njemu ispali negde pa ovaj neki drugi našao. Tražim delić nade da je živ. Ne mogu da se pomirim da ga nema, jer nisam leš videla. Kad je ekshumiran, dever je išao kroz prozorčić na sanduku da vidi, ali se onesvestio, a komšija kaže da je bilo zamaglilo staklo pa se ništa nije ni videlo - plače Cica i veli da su im uzimali i krv za DNK analizu posle sahrane, ali da ne zna šta je s tim bilo.

Svaki dan, a nekad i po dva puta, odlazili su neutešni roditelji na grob. Dok se otac, koji je 16 godina bio stariji od majke, nije razboleo:

- Sedimo kod Neše, padne i mrak, do devet sati uveče. Kad se Rade razboleo, ja sam povremeno išla, a on za godišnjicu, na rođendan 15. avgusta. Umre mi i Rade pre tri meseca, dobi koronu. Ode kod Neše, ostavi me samu. Sad ja njima dvojici idem svaki dan.

Za zločin niko nije odgovarao. Suđeno, presuđena robija, pa na koncu poništena i Ilija Jurišić, ratni starešina bosanske policije, oslobođen.

- Nikom ništa, niko nije odgovarao, niko ne pominje decu izginulu u Tuzli. Ovde se samo pominje Prvi i Drugi svetski rat, kao da životi naše dece ne vrede ništa - očajna će majka, pa veli:

- Do pre nekih pet godina, osećala sam da Neša ulazi u stan. Otvarao je vrata onako na sec i, verujte, imala sam osećaj - sad će da otvori. I sad se na momente setim kako je otvarao vrata. Neki dan su me zvali iz Crvenog krsta, kažu: "Videli smo da ste podigli spomenik, da prestanemo da ga tražimo", a ja kažem: "Ne, dok sam živa, tražiću ga. Mi leš videli nismo." A taj muškarac će meni: "Niste jedini koji tako kažu, uglavnom niko ne može da prihvati"...

I ispraća nas u suzama. Sa 200 grama kafe da popijem s kolegom, Nenadovim školskim drugom iz osnovne. Za pokoj duše...

Kurir.rs/Jelena S. Spasić