MLADI PARTIZAN! Dušan je bio dete 1999, skupljao je municiju razbacanu tokom bombardovanja i KRIO JE U PODRUMU ZA PARTIZANE

Dušan Spasić je te 1999. bio sedmi razred, a dok su bombe padale po Leskovcu, za drugove i njega sve je i dalje bila samo igra, pa i skupljanje razbacane municije po Hisaru. Čuvali su je u podrumu stare kuće za partizane! A kad je mama otkrila "mladog skojevca", pa su došle neke čike, spaslo ga je njegovih 14 godina i "dečja posla".

Dvadeset tri godine kasnije sa osmehom se seća dana kad je s "ratnim" drugovima, koje nije izdao, skupljao municiju, ali i toga kakvu su sreću u svoj svojoj naivnosti imali da nisu stradali. Još prvog dana bombardovanja pogođena je i leskovačka kasarna Sinkovce, u prigradskom naselju, a oko njihove kuće u centru grada stakla su samo letela.

- Bila su nas petorica drugara iz kraja, svi tu, godinu dole-gore, svi osnovci. Znali smo svaku stopu Hisara, i brdo i park, još od malih nogu tu smo krali voće - jabuke, trešnje, grožđe... Tuda smo skitali i tokom bombardovanja, pa čak iako su svuda bile trake za zabranjeni prilaz. Čak smo naišli i na jednog vojnika, skrivenog u nekom kanalu, koji nas je upozorio da ne smemo da idemo gore jer je tu vojska. Pored kasarne Sinkovce gađan je jedan vojni objekat, municija je odletela na sve strane, vojska ju je danima skupljala - priča za Kurir Dušan.

Iako je sve bilo jasno, a bili su i upozoreni, drugovi prolaze ispod traka.

- Niko se nije plašio. Ko je imao strah sa 14 godina? Naša ideja bila je da ako dođe do potpunog rata, kopnenog, da tu municiju damo vojsci. U iste one rančeve u koje smo nekad stavljali ukradeno voće sad smo trpali municiju razbacanu po Hisaru. I ne znam šta je to tačno bilo, možda neki meci.... Našli smo i prepolovljenu zolju, al' je nismo poneli.

Kako je vreme bilo teško, sledećeg dana su na Hisar otišli spremni, s čuvenim BMX biciklom.

- Za ta dva dana skupili smo sigurno 50-60 kg municije. Kakvu smo sreću imali da smo ostali čitavi! Sve što smo našli moglo je istog momenta da eksplodira, pa da nagazimo neku minu... Da smo imalo razmišljali, sigurno ne bismo otišli gore. Luda deca - veli Dušan, pa dodaje:

- Sve smo doneli u podrum naše stare kuće, koja je građena, pa i kupljena još od Turaka krajem 19. veka. Podrum je ukopan u zemlju, a dva prozorčića bukvalno leže na trotoaru ulice. Kroz njih smo u po bela dana ubacivali rančeve, nismo smeli s njima da prođemo kroz dvorište, pa na vrata da nas neko od mojih ukućana ne bi video.

Ali tetka je čula da se nešto neobično dešava pa prijavila majci, koja ga je našla u podrumu, i to u tajnoj prostorijici koja je za vreme Drugog svetskog rata služila za skrivanje partizana.

- Šta radiš - majka će.

- Ništa - ja ću.

- I tako nekoliko puta, odugovlačio sam, dok ovi moji ne pobegoše sa ulice. A posle, kad me je majka pritisla, priznao sam. Šta sam mogao? Otac je bio mobilisan i negde na Kosovu, a majka je odmah pozvala teritorijalnu odbranu. Dolaze dvojica, prave zapisnik, broje, mere... Sto puta su ponovili: "S kim si bio", a ja svaki put: "Sam." Za živu glavu nisam hteo da izdam drugove - priča Dušan.

A onda je usledilo pitanje čika: "A što si to uradio, šta će ti municija?"

- Ko iz topa sam rekao: "Kad dođu partizani, da im dam!" Godinama se i sam smejem tom odgovoru, ali dete, poraslo uz priče kako su dede i babe iz ove kuće bili partizani, krili drugove u podrumu... Gledao sam i "Orlovi rano lete", tu je bila i lektira... i omakoše mi se partizani, a i ova dvojica počeše da se smeju - Dušan će.

Dodaje i da su dvojica čika bili ljubazni, objasnili mu koliko je sve opasno i oprostili.

- Bio sam dete, nikom ništa. Sve su odneli, do poslednjeg metka, i ta saga se tako završila. A ostala je porodična legenda o mladom partizanu - sa osmehom veli Dušan.

Kurir.rs/J. S. S.