DOKTORKA JE REKLA: OVO MI SE NE SVIĐA! Mislila sam neću moći to da podnesem, PANIKA! Ispovest Jasmine o borbi s opakom bolešću

Mislila sam da neću moći to da podnesem, ali podnela sam junački! Otišla sam kod frizera i ošišala se na ćelavo! Većinom sam nosila marame i kape. Ćerka me je terala da idem ćelava! Govorila mi je da nije sramota biti bolestan, da to više ne treba da bude tabu tema i da svako ima nekog u porodici sa ovom dijagnozom!

Suočavanje sa dijagnozom

Samo ove dve hrabre Subotičanke znaju kako se deca osećaju kada majka dobije dijagnozu kancera, a roditelj koji je do tog trenutka bio oslonac i podrška postaje neko kome je neophodno pružiti sve to uz pažnju i pomoć na putu ka ozdravljenju.

Do 2020. godine Jasmina, iako je imala pozitivnu porodičnu anamnezu - njena tetka, rođena sestra i sestrina ćerka su imale dijagnozu raka dojke, nije išla na kontrole. Smatrala je da njoj to ne može da se desi, kao što smatra većina žena, ali na sreću radila je samopregled.

U svojoj 42. godini, dok se kupala je napipala čvorić na levoj dojci i odmah je otišla na mamografiju.

- Pomislila sam da se upalila žlezda na dojci. Pozvala sam ćerku i ona mi je odmah rekla da je najbolje da idem kod lekara. Zakazala sam privatno pregled kod radiologa i doktorica mi je rekla: "Meni se ovo ne sviđa". Tada je sve počelo. Panika! Plakala sam, a kada sam došla kući trebalo je reći mojima. Rekla sam deci da je "mama bila kod doktora i da se doktorici ovo ne sviđa". Odmah je krenula i podrška i reči u smislu da možda i nije to što mislim. Zakazala sam pregled kod onkologa i 25. decembra 2020. godine bila sam već u Sremskoj Kamenici na onkološkoj komisiji – kaže Jasmina, i dodaje da i pored svih preživljenih strahova smatra da je cela porodica stoički podnela njenu dijagnozu.

Padovi i usponi

Ima i padanja, iskrena je Jasmina Ginel, ali "Željana je toliko divno dete i uvek je uz nju, a tu su i sin Nemanja i suprug Željko, i srećna je što ih ima". Ipak odnos majke i ćerke za nju je najlekovitiji, jer je ona nijednog trenutka ne ostavlja bez podrške.

- Suprug radi u inostranstvu i onda je Željana ta koja je uvek tu, ali sigurna sam da ima plakanja kada ja ne vidim – kaže hrabra žena.

Posle šest terapija, Jasmini su ustanovljene promene na koži i uvećanje tumora. Prvu operaciju imala je u junu 2021. godine. Uklonjen je tumor i ugrađen implant koje je telo odbilo da prihvati.

- Drugu operaciju sam imala početkom, a treću krajem septembra, kada su mi izvadili implant i odstranili dojku. Nastavljam dalje sa hemioterapijom… Već posle prve hemioterapije, počela je da mi opada kosa. Imam podršku porodice, sestre, roditelja, kolega, prijatelja... Mnogo pažnje i ljubavi me okružuje i od kada sam se razbolela uvidela sam ko su mi pravi prijatelji. Ne želim da me neko sažaljeva, jaka sam osoba i znam da ću ovo izgurati i pobediti – poručuje Jasmina.

Ljubav, vera i podrška

Dok Željana veruje da rak nije jači od njene majke, i ona sama je ubeđena u to.

- Nije on jači od mene! Samo glavu gore i guramo dok god imamo snage, a snaga je i u ljudima koji su oko mene, u mojoj deci, u mojoj Željani, koja pozitivno razmišlja, jer potrebno je uvek pozitivno razmišljati i shvatiti da smo sebi najvažniji, a sve ostalo će se rešiti!

Željana ne krije da je pre dve godine, kada joj je bilo tek 16 godina, bila uplašena zbog mamine dijagnoze, ali nije to želela da pokaže pred njom. Ima i ona svoju podršku, i prvo se poverila najboljoj drugarici i razrednoj starešini.

- Setila sam se da je nastavnica Tijana Radojčić Rajčić radila na onkologijii i njeni saveti su mi pomogli da shvatim da ova bolest nije toliko strašna. Bitna je vera, pozitivan stav, ljubav i podrška najdražih – kaže Željana.

Porodica na prvom mestu

Ona svaki teški trenutak svoje majke pretvara u dragocenu ljubav, sluša je, grli, trudi se da što više vremena provede sa njom.

- Kada je mami počela da opada kosa, ubeđivala sam je da joj perika, marame i kape nisu potrebne, da je ona i bez njih najlepša! Posle terapija, kada joj je loše, ne dam joj ni minut mira. Iako mi je teško da je gledam takvu, pred njom moram da budem jaka. Ipak je ona mene nosila u stomaku devet meseci i u njenom telu su kucala dva srca. Odgojila me je i izvela na pravi put – poručuje hrabra maturantkinja.

Smatra da njeni vršnjaci više treba da cene porodicu, da provode vreme sa roditeljima, a ne samo kada im nešto treba.- Zaboravili smo da treba da razgovaramo, te da i mi treba da budemo podrška roditeljima, a ne samo oni nama. Shvatila sam šta je život i koliko treba da ga cenimo, pogotovo da poštujemo roditelje, i kao dar u kući dete treba da ih podrži, jer mamu i tatu niko ne može da zameni. Nebitno da li su oni zdravi ili su oboleli od neke bolesti. Rak je bolest o kojoj mora da se razgovara, ljudi treba da pričaju o svojim problemima, otvoreno i iskreno. Niko ne treba da se oseća usamljeno zbog bolesti – zaključuje Željana.

Kurir.rs/Blic