BAKA ŽIVANA U NEHUMANIM USLOVIMA JEDVA PREŽIVLJAVA! Odgojila OSMORO DECE, a sada nema nikoga da je obiđe.. IMA SAMO JEDNU ŽELJU!

Noću se budim, strah me da mi ostatak krova i ovaj tavan ne padnu na glavu, a jedina mi je želja da mi zasija sijalica-kaže osmadesetrogodišnja Živana Ibrić iz prokupačkog planinskog sela Gornja Bresnica, koja svoju starost provodi u trošnoj porodičnoj kući, nedostojnoj života.

Ova, za svoje godine i muke koje su je zadesile, trezvena i vitalna starica, bila je hranitelj, očuvala je osmoro dece, izvela ih na put i sada nema nikog.

Dani su joj kao i noći, bolni i usamljeni. Prima 10.000 dinara socijalne pomoći i to joj je sve što ima. Nikada nije bila bogata, ali ranije, dok joj je suprug Cvetko bio živ, sve je bilo normalnije. I ona je nadničila, nije birala posao, te su tako imali pristojan život. Kako nisu imali dece, bili su hranitelji. Odeću je prala u obližnoj reci, mučila se, suprug je radio, a onda je sve nestalo.

- Volim decu i zato smo se prijavili za hranitelje, jer našu nismo imali. Sva deca su završila škole od mene, osnovali porodice i otišli. Više nikada nisu došli. Otišao mi je i suprug i ostala sam potpuno sama. Ne žalim se nad svojom sudbinom, vidite, napravila sam bašticu, ima za mene hrane, ali mi je kuća potpuno propala. Prošle zime sam spavala u onoj tamo sobi, više ne smem, jer će pasti tavan. I u ovoj će, samo ako naiđe neko veliko nevreme i jak sneg. Nemam para da je obnovim. Evo spremam drva za zimu, svaki mesec za njih dan pet hiljade, a od ostalih pet hiljada živim- pokazuje baba Živka svoj dom.

A on, nedostojan čoveka. Kuća od tugle potpuno propala. Na prozorima lepljiva traka u više slojeva, da ne ulazi hladnoća. Od sunca ni traga, a iz prošlog života ostala tri kreveta, dva šporeta na drva, jedan veći sto i ormar. Pre deetak godina ostala je i bez struje, jer joj puca konzola na krovu, pa je isključena. Plaćala je baba Živana struju, ali kažu, ne smeju više da je priključe.

- Obilazi me jedna komšinica, živi tu preko reke. Niko više. Sama idem za namernice u selo pored, jer je tamo najbliža prodavnica. Ne plašim se da umrem, ali mi je teško da živim u ovoj kući. Ona je bila prostrana, imamo tri sobe, ali sada nijedna nije za život. Najradije bih u dom, da budem a ljudima, da imam krv nad glavom, ali rekli su mi da mi je za to potrebno 70.000 dinara mesečno. Ja te pare nemam- jada nam se ova nesrećna, humana starica velikog srca.

Odeća joj čista, kosa takođe, jer baba Živana vodi računa sebi. Više ne pera u potoku, ima česmu u dvorištu, pa zagreje vodu i kupa se u koritu.

- Ma kad je leto, lako je, ali zime su teške i biće još gore. Teško da moja kuća može još dugo da izdrži- prognozira baba Živana dok joj suza igra u oku.

I dok izlazimo, nudi nas jagodama koje se crvene u malenoj baštici koju je napravila. Voli da deli sa ljudima ono što ima. Čitavog života je to radila, kažu nam njene komšije. Veliko srce ove nesrećne žene i dalje kuca i nudi ljubav ljudima, ali nema onih koji bi je prihvatili.

Kurir.rs/M.L./B.R.

Bonus video: