OVO SU NAJČUDNIJI OBIČAJI NA SRPSKIM SAHRANAMA! Nisam sujeverna, ali što bih razmišljala da li sam KRIVA AKO NEKO UMRE!

Običaji na sahranama u Srbiji neretko mogu da zbune i frapiraju, da se upitate: "Pobogu, šta to rade?!", jer, ukoliko niste iz tog kraja, može vas prilično začuditi zašto se rukama pokojnika kao važan detalj ističe se sat, prethodno navijen, ili mobilni telefon.

- Umro mi je ujak iz Prokuplja, a nedugo nakon toga i tetka koja je živela u Vojvodini. Oni su bili rođeni brat i sestra, od osmoro dece koliko ih je imala njihova majka. Ostala braća i sestre, koji su takođe u poodmaklim godinama, zabrinuli su se da bi u porodici moglo da dođe do treće smrti, pa su nam kazali da usput kupimo lutku i stavimo je u sanduk. Nisam sujeverna, ali sam odlučila da im ispunim želju za svaki slučaj, što bih razmišljala da sam nešto kriva ako neko zaista umre posle ovo dvoje - priča jedna Nišlijka koja se susrela sa čudnim običajem.

Stručnjaci smatraju da su ovi običaji sa stanovišta tradicije nastali pod uticajem mitova i posebno su primetni tokom pripreme pokojnika sa sahranu, kada se u njegove džepove ubacuju mnoge lične stvari, ali i "korisne sitnice", kao na primer češalj, da bi i na onom svetu mogao da vodi računa o svojoj urednosti.

- Običaj je da se pokojniku u blizini nađu parice da bi, po verovanjima, imao da plati "put do onog sveta", a pored toga se stavljaju lične stvari, pa to nekada može biti i ručni sat ili, na primer, štap na koji se oslanjao - kaže Jovanović.

Najbolje odelo

U Srbiji je običaj da se pokojnku oblači najbolje odelo, koje je najčešće unapred pripremljeno za sahranu. Veruje se da će pokojnik biti večno u njemu i zato se bira upravo specijalno i najlepše kako bi u večnom životu bio dobro odeven.

U poslednje vreme običaj je da se u džep tog odela stavi čak i mobilni telefon, napunjen, da bi, kako se veruje, mogli u teškim trenucima da se obrate pokojniku i zatraže savet.

- Pojam sahrane u srpskom narodu je dvoznačan. Kada je primenjivan u žargonu, često se koristi u smislu uništenja, razaranja, dok se u etnologiji ovaj pojam tumači totalno kontra od toga. Etnološki čin sahrane je način da ožalošćeni obeleže mesto na kome se pokojnik nalazi i time ga sačuvaju, tj. obezbede - objašnjava Jovanović.

Predmeti

U kovčeg se uglavnom stavljaju predmeti koje je preminuli koristio i voleo, što potvrđuje predsednik Udruženja privatnih pogrebnika Srbije Vlada Radović i vlasnik jednog pogrebnog preduzeća.

- Najčešće sam prisustvovao situacijama kada se u pokojnikov kovčeg ubacuju lične stvari kao što su omiljene novine, knjiga ili naočari - kaže Radović, i naglašava da ove mnogima čudne, da ne kažemo bizarne, običaje ne poštuju samo "neobrazovani" ljudi:

- Skoro sam imao slučaj da je doktorka poreklom iz Srbije preminula u inostranstvu i na sahrani su joj stavili lutku u sanduk.

Na Homoljskim planinama Radović je imao priliku da vidi običaje koji datiraju još od srednjeg veka:

- Na kapke pokojnika stavljane su sitne pare ukoliko je pokojnik preminuo otvorenih očiju. Oni veruju da ne valja da oči pokojnika nekoga vide. U većini krajeva vlada verovanje i da ne valja stavljati ogledalo u kovčeg da pokojnik ne bi video svoj odraz i ne treba stavljati oštre predmete kako se ne bi povredio.

Kurir.rs/Espreso