PREBILOVCI, MESTO NA KOME SE ŽIVOT OTEO SMRTI: Mi sada živimo živote onih naših koji nisu stigli, kojima nisu dali da ih prožive

Reporter Kurira u Hercegovini pred čudom vaskrsa najstradalnijeg sela u Evropi tokom Drugog svetskog rata

Padali mrtvi

Kad se pred školom u Prebilovcima oslonite na kamen, na taj isti kamen, ono jutro, a bilo je isto ovako, vrelo i vedro, oslanjali su se i oni. Preko tog kamena mrtvi padali. Za taj isti kamen jadnice, nejake majke, sobom zaklanjale decu. Kad zakoračite prašnjavom stazom, na tu stazu kapala njihova krv i njihove oči. Kad pogledate u nebo, u to isto nebo gledali su i oni. Kad su ih poveli, tamo, prema jamama. Rastao u kamenu isti ovaj trnati cvet koji na tom istom mestu raste i danas...

Slava tebi Gospode, velika su dela tvoja. I velika je milost tvoja.

U gluvo doba noći, u kući Aca Dragićevića, koju desetinu metara od škole, svako ostane sam sa sobom. Noćnu tišinu, tešku pomrčinu, pocepa urlik psa negde u blizini... Urlik ili jauk? To je ovde oduvek bilo isto. Onda se sve smiri. Među zidove uvuče se tišina.

Ona koja boli.

Teško je u Prebilovcima zaspati, još teže se probuditi.

Dok uveče pred kućom jedemo prezrele smokve sa prebilovačke zemlje i kamena, u očima Aca Dragićevića vide se zidovi škole u Prebilovcima i na njima prozori puni svetla. Iza prozora oči dečaka. Mile dečice. Crne i velike, duboke.

Pitanja koja se ne postavljaju

Aco priča:

- Moj otac Spasoje i njegova prva žena Toda imali sina Vasa od četiri i Moma od dve godine. I Vasa i Moma i Todu i očevu majku Jovanku bacili su u jamu Golubinku. Otac mi nikad nije ispričao kako mu je bilo ono jutro kad se vratio sa brda i zatekao praznu kuću. Ni Moma, ni Vasa, ni Todu, ni Jovanku. Kako mu živo srce nije prepuklo. Nikad ga to nisam ni pitao! Neka pitanja ovde se ne postavljaju.

- Posle nekoliko ustaških „ophodnji“ oko Ilindana 1941, muškarci iz sela povukli su se u brdo, žene i deca, starci, ostali u Prebilovcima. Niko nije verovao da će komšije dirati žene i decu, da čovek čoveku može da uradi ono što su oni uradili nama... Posle se ispostavilo da može.

U gluvo doba noći urlik psa, gore negde iz brda, iza škole, pocepa selo. Kao nož zaseče preko stomaka. Pre okrepljenja i odmora noć ovde donese košmar. Teški. Kad se probudim, sa zidova sobe gledaju oči dečaka. One mile dečice.

- Iza rata otac je jednom otišao do Golubinke, posle više nije išao. Te 1941. koji mesec kasnije u selu slavili Nikoljdan. Mitar Šarić napisao je priču o tome. Petorica jedinica koji su preživeli pokolj okupili se u kući na vrh sela, kad su čuli pesmu, sišli do Bulut mahale, sveće palili na kundaku puške - priča Aco.

Žilav ko svaka travka koja se ovde otme ispod kamena, pa se po čitavo leto bori sa vatrom, na kraju i preživi, život se u Prebilovcima oteo iz zagrljaja smrti.

Božjim čudom i božjom promisli.

Narod se iz šuma okolo počeo koji mesec iza pokolja vraćati u selo. Domaćini iz pustih kuća počeli da se žene. Acovom ocu Spasoju 1943. rodio se sin Vaso, za njim 1945. Momo, 1947. Aco, a 1952. Ljubo.

Neka pitanja u Prebilovcima se ne postavljaju.

Ponovljena imena

U avgustovsko vrelo popodne šetamo selom. Zjape ruševine. Trideset i šest domova u selu zatrto je avgusta 1941. Lazar Bulut imao u kući sedmoro, kad se vratio, nije zatekao nijedno. Kuća Tripka Ćirića, eno ruševine i sad gore iznad sela, zatrta, od desetoro Tripkove dece nije preživelo nijedno.

- Kad su pedesetih godina u školi prozivali decu, istovremeno prozivali i žive, rođene od 1942. pa nadalje i mrtve dečake i devojčice pobijene 1941. Jedno odeljenje u učionici, drugo u jami. Deci koja su se rađala domaćini davali imena svojih pobijenih sinova i ćerki. Potomke dobijali ljudi u poznim pedesetim, šezdesetim, ponekad i sa 70 godina. Pusta borba za opstanak - priča Aco.

Dvadeset i jednu godinu kasnije, 1962, iz sela u vojsku krenuo je prvi regrut, Jovan Ðurasović. U Čapljinu, na stanicu, ispratilo ga čitavo selo, od Prebilovaca do Čapljine njegov vojnički kufer preneli sa ruke na ruku. Posle, kad su počela stizati Jovanova pisma, čitavo selo okupljalo se kod Jovanove majke, ona pisma čitala naglas da čuju šta vojnik piše.

Popodne u Prebilovcima avgusta 2022. U dvorištu svoje kuće u naselju Kulina sedi Branka Ekmečić. Milo devojče. Priča, smeje se, kuje planove za budućnost. Prošle godine bila je najbolji student u Federaciji BiH. Koliko je samo radosti u svakoj njenoj reči dok priča o sebi, svom bratu, tri sestre, troje njih već je završilo fakultet, četvrto završava, najmlađa sestra je srednjoškolka. Dok priča, njene reči kao biseri prospu se među kamenje pa dvorištu.

- Završila sam Ekonomski fakultet u Mostaru, zaposlila se, imam dobar posao, popodne pomažem roditeljima, gajimo povrće, nosimo na veletržnicu u Čapljinu - priča mi.

Njen otac Miladin pred poslednji rat napravio kuću na dva sprata, 1992. minirali je, srušili, te godine Ekmečići drugi put sa 50 godina krenuli u izbeglištvo. Bili po Hercegovini, 2003. Miladin i Brankin stric se vratili, ponovo napravili kuću, na sprat, Miladin se tek tada smirio. Vratio se na svoje.

- Mi sada, u stvari, živimo živote onih naših koji nisu stigli, kojima nisu dali da ih prožive. To je, u neku ruku, naša obaveza - veli Branka.

Njenom Miladinu organizacija Srbi za Srbe iz Beograda kupila je i poklonila traktor i sve priključne mašine. Sad im je sve mnogo lakše.

Prva žena Miladinovog oca Branka porodila se onog nesretnog 6. avgusta u stočnom vagonu na stanici u Čapljini, dok su čekali transport do Golubinke. Ustaše na mestu ubile i nju i ono jadno dete koje tek što je ugledalo svetlo dana.

Prva beba

Sredinom 60-ih u Prebilovcima sklopljen prvi brak rođenih posle jama. Venčali se Jana i Acov brat Momčilo, koji je poneo ime svog brata Moma, bačenog u Golubinku. Kada se 1966. rodila prva beba u selu, Ljiljana, bila dete čitavog sela.

U crkvi u Prebilovcima, na dan Svetih novomučenika prebilovačkih, 6. avgusta, na liturgiji bilo možda i hiljadu ljudi. Liturgiju služili mitropoliti Joanikije i Hrizostom. Zašarenila se livada oko hrama od naroda. Potomaka mučenika prebilovačkih. Ždrakanovići, oni kojih je 29 pobijeno 1941. u Prebilovcima, bili domaćini slave, na slavi bile im stotine komšija.

U Prebilovcima se život oteo iz zagrljaja smrti. Petog i šestog avgusta 1941. od 994 meštana pobijeno 823.

U leto 1991. iz hercegovačkih jama narod je konačno povadio kosti mučenika. Dečaka i devojčica iz prebilovačke škole. Četiri hiljade duša. Ni godina nije prošla, juna 1992. iz Prebilovaca, preko brda pa dolinom Bregave ka Ljubinju, Gacku, Bileći, narod je iz Prebilovaca i okolnih sela ponovo krenuo u izbeglištvo. U Prebilovcima potomci onih iz 1941. minirali spomen-kosturnicu, posle doveli mašine, poravnali mesto na kome su bile kosti, pa još na tom istom mestu napravili smetlište.

Pre sedam godina na mestu spomen-kosturnice nikla je crkva. Na zidovima, na 80 metara kvadratnih imena, imena, imena... Svako ime jedan život, jedna sudbina, jedna suza, jedan jauk, jedna sreća jedna sveća i jedna žrtva... Gledaju njihove oči sa fresaka sa zidova crkve...

Zvona hrama

Aleksa Dragićević, momak iz sela, prima svakog dana poklonike u crkvi, priča da se ne zaboravi, podseća. A duša mu ko u dečaka, svaka reč mila, bogobojažljiva.

Priča mi ovako:

- O 1941. ne pričamo ni sa mržnjom, ni sa nekim pozivom na osvetu, već samo sa ljubavlju prema našim mučenicima. Došlo je vreme da se sazna kroz koju je golgotu ovaj narod prošao i 1941. i 1991. godine, da se ne zaboravi, da se zna šta je bilo. I svako bi trebalo da dođe ovde da vidi ovu crkvu, selo, kosturnicu, kosti mučenika - priča Aleksa.

Veli i da su prošle godine ovde bila deca iz osnovne škole u Bačkoj Topoli, u maju ove godine 4.000 đaka iz škola u Republici Srpskoj, a od 2015. do pre neki dan hram i kosturnicu u kojoj je sahranjeno ono što je od kostiju mučenika ostalo posle miniranja 1992. godine obišlo 50.000 ljudi.

- Ovaj hram, ovo mesto, selo, svi mi, živi smo dokaz pobede života nad smrću i pobede dobra nad zlom - kaže Aleksa.

U zoru zamuknu kerovi iz šume iznad sela. Rodi se novi dan. Blaga svetlost od istoka spusti se na zidove prebilovačke škole. Povuku se senke, nestane tame. Ovde-onde krenu petlovi. Začuju se zvona sa prebilovačkog hrama, prospe se niz dolove njihov mili zvuk. Trideset šest domova u Prebilovcima sada je živo. U selu je oko 50-60 duša. Malo? Mnogo?

Toliko-koliko je bog dao!

A istina, božja, jeste da su Prebilovci živi. Ubijali ga, a selo se otelo smrti. Taman za onoliko koliko je svako od nas odavde i koliko svako od nas ovde ima nekog svog.

A ima!

Kurir.rs/Zoran Šaponjić