VREME KAD SU ŽIVI ZAVIDELI MRTVIMA: To su bili dani kada je LJUBAV BUKVALNO UBIJALA CELE PORODICE, a sve je počelo jednim ćilimom

Kuga, jedna od najvećih pošasti u ljudskoj istoriji, proširila se pre više od dva veka i na teritoriju današnje Srbije.

Kuga je u 18. veku dobila spomenik u Sremu, jedinstven u Evropi, kao podsetnik na strašna vremena kada su čitave porodice nestajale.

- Spomenik je napravljen tačno na mestu gde je kuga zaustavljena - kaže za BBC na srpskom Ljubiša Šulaja, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Sremskoj Mitrovici.

KAKO JE KUGA DONETA U IRIG I U SREM

Kada je u julu 1795. godine epidemija kuge zahvatila Srem, tada oblast u Austrougarskoj na granici sa Turskom, proširila se takvom brzinom da je za samo godinu dana zaraženo tri četvrtine stanovnika Iriga.

Iz tadašnje Turske u Beograd preneli su je turski trgovci i vojnici, a zna se tačno i kako je stigla do Iriga.

Kugu je donela Anđelija, žena Diše Nedeljkovića Kurjakova, iz Krnješevaca. Ona je tamo bila na sahrani sestre i odatle donela ćilime, a sa njima i kugu.

- Anđelija je ujedno bila i prva žrtva velike epidemije, 14. jula 1795. Ovaj datum se kasnije uzima za zvaničan pocetak epidemije - kaže za BBC na srpskom Mirjana Teodorović, arhivistkinja Istorijskog arhiva "Srem".

Ona kaže da su u priči o kugi "najdirljivije ljudske sudbine". Priznaje da se uvek naježi kada priča o kugi. Najpotresniji je deo o ljubavi i brizi koju su tada stanovnici Iriga pokazivali jedni prema drugima.

- Lekari koji su u to vreme bili poslati iz Beča i Pešte zabeležili su da su Sremci ispoljavali tako nežnu i iskrenu roditeljsku ljubav i ljubav između muževa i supruga, kakva nije zabeležena kod drugih naroda u doba ovako velikih pomora. Nažalost, tako iskrena ljubav i odanost škodila je Sremcima, jer su većinom cele porodice izumrle od kuge - kaže Teodorović.

Majke su, dodaje ona, uvek želele same da brinu o bolesnoj deci ili muževima, očevi su često sa puškom u ruci dočekivali lekare ili činovnike i nisu dali da se bolesno dete ili žena odnesu u bolnicu, da tamo umru.

Ta bliskost se videla i u želji da se ljudi okupe, što na mobama - dobrovoljnim zajedničkim seoskim radovima - i proslavama, što na sahranama i daćama, na kojima se jede i pije „za pokoj duši preminulom", često u prostoriji gde je bolesnik ležao i umro. Daće nekada traju i tri dana.

Posebno kobna bila je proslava kod jednog meštanina - gotovo svi članovi njegove porodice posle skupa su preminuli.

- Kod jednog čoveka na časti je bilo 60 ljudi, a sve je dočekivao i sa svima se, po običaju, rukovao i poljubio. Veselje se žalosno završilo - navodi Teodorović.

Ovi i običaji poput celivanja pokojnika i grljenja njegovog tela, dodatno su ubrzali širenje bolesti. Grad je stavljen pod karantin.

Kuga se širila dodirom, ali i preko predmeta koje bi okuženi dotakli.

Istoričar medicine Jovan Maksimović u knjizi "Srem u doba kuge" opisuje čemu su sve lekari pribegavali ne bi li spasili živote.

- Lekari su bili nemoćni. Sve što bi preduzeli bilo je bezuspešno. Davali su bolesnicima terijak (prirodni lek), puštali im krv, presecali bubone i mazali ih raznim mastima, a sami su se štitili posebnom odećom - navodi on.

Buboni su bolni, natečeni limfni čvorovi na preponama ili pazuhu, po kojima naziv nosi "bubonska kuga" - najčešći tip ove bolesti.

Dvadesetog avgusta 1796. objavljeno je da je kuga u Sremu savladana. Stopa smrtnosti bila je izuzetno visoka. Prema popisu koji je posle kuge sproveden, u Sremu je umrlo 3.398 ljudi - samo u Irigu njih 2.548. Pre epidemije, Irig je imao 4.813 stanovnika, navodi Teodorovic.

- Da bi se naselja dezinfikovala i sprečilo dalje širenje ove bolesti, okužene kuće rušene su i paljene. Samo u Irigu je spaljeno oko 402 kuće, od tadašnjih 912 - dodaje arhivistkinja.

KAKO IZGLEDA SPOMENIK KUGI

Na mestu nekadašnje straže i vešala na kojima bi završili potencijalni begunci iz karantina je spomenik "Kipovi".

Dubokim rovovima, snažnom vojskom i strogim epidemiološkim merama, kuga je zadržana upravo na tom mestu i nikada nije stigla do susedne Rume, gde bi posledice, veruje se, bile još stravičnije.

U znak zahvalnosti bogu i svecima što su ih zaštitili od bolesti, Rumljani su 1797. godine, dve godine posle zaraze, između ova dva mesta podigli neobični dvodelni spomenik na čijem vrhu je raspeće Isusa Hrista.

Danas malo ko obilazi spomenik. Nema dana u godini kada se organizovano obilazi ili ostavlja cvece, a zaobiđu ga i dečije ekskurzije i turisti na putu do Fruške gore ili okolnih manastira.

Za posetu je neophodan prevoz, a vozilo mora da se zaustavi usred pustopoljine.

- Mislim da je dosta zaboravljen taj spomenik. Koliko znam nema ni organizovanih obilazaka ni kulture sećanja, niti se bilo kad tu nešto dešava - navodi Šulaja.

Drugi spomenici posvećeni kugi najčešće su krstovi ili raspeća na raskrsnicama, a "Kipovi" su karakteristični po obliku i posvećeni katoličkim svetiteljima zaštitnicima od te bolesti - Sebastijanu i Roku.

- Bilo je spomenika koji su u vreme epidemija podizani i bili posvećeni kugi, znamo da je toga bilo u Osijeku, Mađarskoj na teritoriji nekadašnje Habzburške monarhije, ali nijedan od njih, prema našim saznanjima, nije sačuvan - navodi on.

KOLIKO STANOVNICI IRIGA ZNAJU O SPOMENIKU

Prema popisu iz 2011. godine Irig ima gotovo 11.000 stanovnika, ali su ulice brdovitog vojvođanskog gradića gotovo prazne. U 18. veku Irig je važio za "fruškogorsku prestonicu", imao osam manastira i bio ekonomski centar sa većim brojem stanovnika nego tadašnji Beograd. Sve do pojave kuge.

Irižani sa kojima je BBC na srpskom razgovarao znaju čemu je spomenik posvećen, ali ne i detalje o kugi. Dok neki porede "kugu sa koronom", navodeći da malo znaju o epidemijama koje su zadesile ovaj kraj, drugi kažu da ih u školi o tome nisu dovoljno učili, već su saznanja uglavnom "nedavno prikupili s interneta".

- Znam da je bio zabranjen prilaz i da niko nije mogao ni da uđe ni da izađe, ali kad je tačno bilo ne znam. Slabo ja vidim da neko tom spomeniku posvećuje pažnju, iako je to naše veliko kulturno zdanje, i iriško i rumsko - kaže Petar iz Iriga.

ZAŠTO SE KUGA POJAVILA BAŠ U SREMU

Tokom velikih epidemija sremska mesta prednjačila su u broju obolelih zbog blizine granice sa Turskom, kaže Mirjana Teodorović iz Arhiva Srem. Drugi razlog su loši uslovi u kojima su ljudi živeli - u zemunicama su imali zemljane podove, loše su se hranili, a doprineli su i pojedini narodni običaji, dodaje.

- Radivoje Simonovic, poznati somborski lekar, rodom iz Srema, zapisao je da je u našim krajevima više vojnika pomrlo od zaraznih bolesti, nego od oružja. Najviše od kuge i kolere - govori Teodorović.

Iz izveštaja lekara Hasa i lekara Selea saznaje se, navodi, da je zbog telesne i nečistoće u jelu među Sremcima bilo mnogo kožnih bolesti, "puno krastavih i šugavih".

- Lekar Kitl spominje da neuk narod protiv šuge ništa drugo ne upotrebljava, nego svoje nokte - slikovito opisuje arhivistkinja.

Samo u prvoj polovini 18. veka "najstrašnija bolest prošlih vremena - kuga" zadesila je Srem u tri navrata.

Tokom jednog, letopisac je zabeležio da je na putu između Beograda i Petrovaradina bilo toliko leševa ljudi i stoke da se od smrada nije moglo prolaziti, navodi Teodorović, koja se ovom temom bavila i u radu "Uzroci, nastanak i razvoj bolesti u Sremu od 18. do početka 20. veka".

- Na primer, kugu je u mesto Jazak prenela prosjakinja Sara Gavrilović na marami koju je dobila na daći u Irigu. Ona je tu maramu za rakiju prodala ženi Timotija Barjaktarovića, a ova je od nje napravila deci kapice, pa je za nekoliko dana umrlo 10 od 12 ukućana - kaže Teodorović.

Iako su postojale kužne bolnice, ljudi su mahom odbijali da idu, što iz neznanja, što iz straha. Pokušavali su da se leče rakijom i sirćetom, a često su se obraćali i sveštenicima za pomoć.

Kurir.rs/BBC

Bonus video: