DESPOTA I MIRJANA ISPUNILI TUŽAN SAN NA VRHU ALPA: Otac i majka poginulog planinara popeli se na planinu koja ih je ZAVILA U CRNO

Despoti Džavoviću iz Čajetine ispunio se san, jedan te isti, koji ga je šest godina uporno, iz noći u noć, gonio pod oblake, na gole stene po vrhovima Alpa.

Od prokletog 18. juna 2016. Despotu je proganjala sila, moranje, da se popne na Visoki Kanin, vrh na italijanskoj strani Julijskih Alpa, na kome mu je poginuo jedinac. Aleksandar je imao 31 godinu. Njegova verenica i prijatelj su nekim čudom preživeli.

Posle tragedije, šta je tužnom ocu Despoti i majci Mirjani ostalo od života nego da, za kakvu-takvu utehu, ostvaruju sinovljeve neispunjene snove. Na brdu Orlić u zlatiborskom selu Stublo izgradili su planinarski dom o kome je Aleksandar maštao. Učinili su to uz pomoć prijatelja iz planinarskog društva koje su osnovali da se zove po njihovom čedu i seća na njega.

Kad je ispunio Aleksandrov san, Despota je morao i svoj.

- Sanjao sam i njega, tačku sa koje se otisnuo, mesto na koje je pao. Svake, ama baš svake noći, za sve ovo vreme. Morali smo i nas dvoje da odemo na Visoki Kanin. Volja je bila jača od svih muka i naših godina. Rešili smo da se popenjemo makar puzali na kolenima, taman se nikada ne vratili - malo je lakše Despoti Džavoviću od kada se pre neki dan vratio iz Italije.

Njemu je 65, supruzi Mirjani 61.

Prepuštajući se sili koja ih je vukla na Julijske Alpe, znajući da će kad-tad krenuti njihovim liticama, Džavovići su se pripremali da pohode mestu koje ih je zavilo u crno, molili se da ih zdravlje posluži do tada.

Pet godina su sticali kondiciju pešačeći do spomen doma, svaki dan gazili kilometre oko Čajetine, vežbali penjanje na veštačkoj steni na Torniku. Pomagao im je instruktor iz Italije koji je dolazio na Zlatibor. Obuku na ferati – čeličnom užetu koje se postavlja vertikalno uz stenu i pričvršćuje klinovima – prošli su na Ostrvici na Rudniku i na durmitorskom Bobotovom kuku.

Od izazova pred kojima bi ustuknuli i mlađi, jači, snažnija je bila želja da odu stazama sa kojih im se sin nije vratio.

Lekcija iz teorije glasila je: Na Visoki Kanin se penje između 15. avgusta i 15. septembra. Ni pre, a ni kasnije se ne sme zbog vlage, kiše, slana i snegova.

Tamo gde su im htele namučene duše, Džavovići su se zaputili prošlog petka sa trojicom planinara, Aleksandrovih drugova iz Čajetine i dvojice instruktora iz Užica.

- Uveče smo stigli u Drežnice u Sloveniji na desetak kilometara od italijanske granice. U pola osam ujutro došli smo u selo Nevea pod Julijskim Alpima. Veći deo puta prešli smo gondolom koja nije duga, ali koja tri i po sata skraćuje pešačenje, po strmom usponu na kome se kilometar savladava za sat. Kad smo izašli iz gondole podelili smo se u dve grupe. Jedna je išla lakšom, supruga, instruktor i ja hteli smo zahtevnijom. Pravom alpinističkom stazom – prepričava Despota.

Govori tiho, intonacija svake reči slika ranu na srcu, od kad je Aleksandar nastradao nije povisio glas. Zato niko i ne čuje da su planinari sve troškove snosili sami, da ni dinara pomoći nije bilo niodakle. A tražena je!

Despota se od ostatka ekspedicije razlikovao po kacigi. Nosio je običnu crvenu koju su mrtvom Aleksandru skinuli sa glave, a koju je popravio za pešačenje planinskim masivom. Mirjana i svi ostali imali su profesionalne šlemove.

- Imali smo dereze, cepine i spasonosne prsluke. Držali smo se za stene, osvajali metar po metar, pod nama se krunio kamen. Teren je bio straobalan samo i za pogledati, a kamoli se njime peti. Isti onakav kakav sam ga i sanjao, znali smo šta nas čeka i bili spremni na sve. Na siparu sam jednom proklizao, kao na ledu odneo me naniže - nastavlja Džavović.

Žal za sinom ostaće večna, ali ako ništa drugo, rasteretio je dušu na Visokom Kaninu.

Oličena strmim padinama, duž kojih su kao stepenište do neba poređane oštre stene, severna strana italijanskih Julijskih Alpa mami sebi samo pasionirane planinare i apiniste. Zla kob je ovim strmoglavom povela i Džavoviće samo da vide mesto gde su izgubili jedinca.

Posle tri sata hoda stigli su na kotu na 1.990 metara nadmorske visine na kojoj je prekinut Aleksandrov život.

- Na tom mestu smo sinu u čast postavili spomen-ploču sa njegovim imenom i zapalili sveće. Do vrha sa kojeg je pao trebalo je još 180 metara visinski. Imao sam snage da se do gore penjem uz feratu, ali sam ostao sa suprugom u podnožju - istim, tihim, ravnim glasom govori Despota Džavović.

Kad su trojica planinara iz njegovog društva krenula ka tački sa koje je Aleksandra, njegovu verenicu i prijatelja odnela u ambis santa leda, golokamenica je zaječala od Mirjanine kuknjave. Zna Despota da je majčinska suza teža od planine, ali molio je ženu da ućuti, suzdrži se zbog ljudi koji su se peli, kojima je trebala tišina.

Savladali su uspon i postavili manju prohromsku ploču, i ovu sa njegovim imenom, koju je Aleksandar 18. juna 2016. trebalo da postavi kao beleg planinarskom podvigu.

- Ta litica sa koje je pao, na nju se penješ kao uza zid. Metalna kugla bi prsla da je baciš odozgo, kamoli čovek da preživi pad. Maja i Prijepoljac su imali sreću da su proklizali niz lednik još 300 metara. Našli su ih u jednoj uvali gde su se zaustavili - priča Despota.

Taman što je na Julijskim Alpima ostavio delić stene koju je nosio na srcu kad na isto mesto navali se nova gromada.

- Tek što smo te nedelju ujutru krenuli iz Italije, javiše mi da je mi je poginuo sinovac, sin bliskog rođaka. Stefan je bio jedan od četvorice momaka koji su stradali u stravičnoj saobraćajnoj nesreći kod Užica. Isti dan kad smo ga sahranili javiše da mi je umro kum, u Beogradu, posle operacije. Ovih dana ne izlazim sa grobalja - zaplakao je Despota Džavović.

(Kurir.rs/Blic)