ČEKALI SU DECU 7 GODINA, A JEDAN DOKTOR PRIREDIO IM JE GOLGOTU! Nasmejao se i rekao: Imate rak! Mislila sam da je SMRT BLIZU

Priča Aleksandre (30) i Nenada Ristivojević (34) iz Valjeva koji su prošli sedam godina golgote kako bi došli do potomstva dirnula je celu Srbiju. Ali, taman kad su čekali da na svet dođu dva toliko željena dečaka, jedan neuki doktor je ovom mladom paru život pretvorio u pakao i priredio im novu golgotu - Aleksandri je bez pardona saopštio da ima rak, pa čak i metastaze! Brza smrt joj je, kako je mislila, zagarantovana: Svoju decu neće ni odgajati, rašće bez majke!

- Sreći kraja nije bilo. Ali, u 32. nedelji trudnoće morala sam u bolnicu jer sam bila otvorena četiri prsta, porođaj je već bio krenuo. Tad je počela borba za održavanje trudnoće, za svaki dan, samo da bi deca bila što veća na porođaju. Lekari su mi rekli da bi bilo idealno ako bih mogla da izguram još dve nedelje - priča za Kurir Aleksandra.

Čim je legla u bolnicu, a ne želi da navodi koju, jer kako kaže svi su bili divni osim jednog doktora, pa nije fer da budu kolektivno ocrnjeni ni krivi ni dužni, ispostavilo se da su joj enzimi jetre povišeni.

- Odlazim na ultrazuk i usput mi doktor gleda i bubrege. Kaže da je na jednom našao nešto. Odmah je rekao da je tumor, nije čak upotrebio ni reč promena. Kazao je da misli da je benigni, ali da može da bude i maligni. A desetak dana ranije na drugom pregledu sve je bilo u redu. Nisam mogla da dođem sebi. Insistirala sam da se to dalje ispita i utvrdi šta je tačno - kaže Aleksandra koja potom saznaje da joj je ultrazvuk radio specijalizant.

Zakazuju joj magnetnu rezonancu za 6-7 dana.

- Dva dana pre magnetne rezonance, taj doktor s ultrazvuka došao je sam kod mene, niko ga nije zvao. Ulazi u sobu i odmah s vrata mi govori da pet dana preko kompjutera prati sve moje analize i da mu se nalazi nimalo ne sviđaju,, te da je ubeđen da je to maligno. Nasmejao se i rekao: "I neka dokažu da sam u krvu!" - kaže Aleksandra.

Samo je uspela da izusti: "Da li postoji mogućnost da je metastaziralo?".

- Na to je rekao: "Da, da postoji mogućnost". Ponašao se tako samouvereno kao da je 99% metastaza. I samo se okrenuo i otišao. A ja sam kao u nekom transu izašla na terasu da javim suprugu da imam metastaze, da je gotovo, da ne znam ko će gajiti decu. U tom momentu krenuli su mi i bolovi. Dotrčale su sestre i doktori na terasu misleću da ću ko zna šta da uradim. Merili su mi pritisak. A ja sam, ne znam kako, ali bila totalno hladna: "Šta vam je ljudi?! Sve je u radu" - priča Aleksandra pa nastavlja:

- Kasnije me stiglo, plakala sam. Katastrofa. Toliko čekam decu, došla sam do toga da se porodim i saznajem da mi možda ostaje pet meseci života. Toliko sam računala da maksimalno mogu s metastazama. Ali, u svom tom haosu, opet mi je bilo u glavi da moram da se saberem, kako mi ne bi krenuo porođaj. Moram bar decu da izguram, da ona budu dobro. Mislila sam: "Ako se sad porodim, bebe će u inkubator, ko zna šta sve neće biti dobro, šta će biti s njima...".

Dolaze potom svi redom kod Aleksandre, smenjuju se doktori, ubeđuju je da je to 99% benigno jer je jasno ograničeno.

- Ali džabe, mislila sam da me svi samo teše da mi ne bi krenuo porođaj. Ta dva dana do magneta ko dve godine. Na magnetnoj rezonanci doktorka neće da mi da kontrast zbog beba, kaže da je i bez kontrasta jasno kao dan da je reč o angiomiolipomu, koji je se ne dira, samo prati. I ako za neku godinu počne da raste, skine se samo to dno bubrega, a da ne smeta njegovoj funkciji - veli Aleksandra, koja je malo kasnije morala opet da radi ultrazvuk, ali je rekla da odbija ako će ga raditi isti onaj doktor.

- Rekli su mi da ga više nikad neću videti, da je sklonjen i ne radi više tu.

Ali, i mimo svega toga, Aleksandra nije mogla mirno da spava.

- Sanjala sam tumor i svu tu agoniju. Probudim se usred noći u strahu da ipak nije maligno. Pa mislim: "A da mi je ona doktorka dala kontrast, možda bi se stvarno pokazalo da je rak" I tako svaki dan u bolnici. Pakao - seća se Aleksandra, koja se i sada preseče kad pomisli na to.

Uspela je i više nego što su se doktori nadali. I mimo svega, otvorenosti i strašnog stresa, izgurala je do 36. nedelje.

- Tog 13. jula ove godine na svet su došli Jakov i Relja, teški 2.500, odnosno 2.56 grama. Sve je bilo savršeno. A ja sam odmah po izlasku iz bolnice išla na četiri skenera! I na svakom je potvrdđena ona doijagnoza s magnetne rezonance - kaže Aleksandra i dodaje:

- Sve ovo pričam samo zbog drugih žena - da znaju da treba da se bore za potomstvo i kad izgleda da je nemoguće. Sve je moguće... I da nijedna više ne prođe pakao s neki lošim i bezosećajnim doktorom kao što sam ja.

Kurir.rs/J.S.Spasić