VOJISLAV (14) ŽIVI U USLOVIMA NEDOSTOJNIH ČOVEKA: Želi samo da mu MAJKA OZDRAVI i da im SOBA BUDE OKREČENA U BELO! VIDEO, FOTO

PROKUPLJE - Dolaze praznici, kuće se pune ukrasima, praznična euforija raste, a jedna porodica u Prokuplju, nema mogućnosti ni da okreči svoj kutak u belo.

- Moja je želja da mi mama ozdravi i da zidovi budu beli- skromno kaže Vojislav dok grli svoju majku Snežanu. On joj je desna ruka i pomaže joj da prebrodi bolest.

Ova porodica prima šest meseci u godini socijalnu pomoć od 13.500 dinara i dečiji dodatak tokom čitave godine od 6.000 dinara. Od tih para ne mogu da kupe ni osnovne potrepštine, a kamo li da srede dom u kojem žive.

- Nekako se trudimo da preživimo. Važno nam je da Vojislava izvedemo na put. Bude nam teško kada ga gledamo da se muči, ali ne postoji drugi način - priznaje Perica, dok mu se glas gubi u mračnoj sobi koja liči na dnevni boravak.

Jedan sto, šporet na drva, prastari krevet, sudopera i od dasaka napravljena polica na kojoj ima svega, sem onoga što treba: hrane. Prozor bez stakla, sa zavesom koja malo štiti od hladnoće. Druga soba u kojoj Vojislav spava sa majkom i ocem, čista, ali miriše na vlagu. Mračna i ona, kao i zidovi u njoj. Tamo je prozor čitav.

- Leti je mnogo lakše, idemo u nadnicu, beremo višnje, šljive, a i lepo je vreme, pa sedimo ispred kuće. Tu na onom stolu i učim. Kada je hladno, uđem unutra, kao sada - pokazuje nam Vojislav svoju kuću napravljeno pre najmanje sto godina.

Ne stidi se siromaštva, hrabro podnosi ono što je snašlo njegovu porodicu, ali kao i svako dete, nada se boljem.

- Ma samo da budemo zajedno i da malo sredimo ovu kuću, ništa mi drugo ne treba - skromno kaže Vojislav.

Dodaje da mu dolaze drugovi iz škole, ali retko i da sa njima sedi baš u toj improvizovanoj dnevnoj sobi, u kojoj je čitava svetlost jedna mala sijalica.

- Da je lako, nije. Trpimo i do skoro nismo tražili pomoć ni od koga, ali sada nas je baš pritislo sa svih strana. Moja bolest, lečenje, kuća koja se raspada. Žao mi je Vojislava, jer nema detinjstvo kakvo treba da ima dete, nego se brine o meni, ide sa Pericom da zarađuje novac. Nije to za dete. Sramota me je što nema gde da dovede drugove iz škole i kada neko naiđe, srce hoće da mi pukne. Vidim da on ne želi da me sekira, pa ne pokazuje da mu je teško, ali sigurno pati - objašnjava Snežana dok joj kreću suze, koje pokušava da sakrije.

A dečak prilazi i grli majku. Gleda je kao svetinju. Osmehuje se i iz njegovih plavih očiju govori čista dečija ljubav. Ona poražava odraslog čoveka i čini ga još tužnijim, ali ispunjenim. Ide i Sveti Nikola, njihova porodična slava. Ne pitamo šta će biti na trpezi, koliko gostiju, jer znamo da ima dana kada Vojislav i njegovi roditelji samo jednom dnevno pojedu po nešto. Nije sve u hrani, ali nesigurnost sutrašnjeg dana i kuća koja se raspada, ostavljaju gorak ukus koji ne prolazi.

Njihova kuća može da bude lep dom, ali je potrebno da se sredi, a za to Stojanovići nemaju para.

Kurir.rs/B.R.