SAVINIM STOPAMA: Putevima kojima je granicu između Rusije i Kine iscrtao Srbin

Pre nešto više od 280 godina dva ogromna carstva Rusija i Kina našla su se prsa u prsa bez utvrđene granice. Petar Veliki je, na savet poznatog filozofa Lajbnica da taj problem što pre reši, poslao Srbina od najvećeg poverenja Savu Vladislavića da lično ode na granicu i u Peking da se sa kineskim carem dogovori o liniji razgraničenja.

Sibir

Zahvaljujući našem Savi, ja sada ulazim u ruski, a ne u kineski Sibir. Tvrdokornost ovog našeg diplomate došla je do izražaja i na samom ulazu u Peking. Rečeno mu je da u grad samo kineski car može da uđe danju, a od njega se tražilo da uđe tokom noći. Sava je to odlučno odbio, tvrdeći da je on predstavnik ruske imperatorske ličnosti, te je njegov dolazak istovetan s dolaskom ruskog cara lično. Posle burnih pregovora, ipak je u Peking ušao danju uz zvuke truba i počasnih plotuna koje prate dolazak careva.

Na trideset teških sednica Sava se natezao s kineskim poslanicima. Njegovo poznavanje mentaliteta i karaktera ljudi, pronicljivost i diplomatska sposobnost, ali i samouverenost, kao i izuzetno držanje i obrazovanje, ostavili su na Kineze snažan utisak. Kineski istoričari pišu da je u periodu od više vekova to bio Evropljanin na koga se u Kini gledalo s najviše poštovanja. Na kraju, videvši da Sava neće odstupiti, Kinezi su tražili da on da predlog razgraničenja. On je za to već bio pripremljen. Prethodno je dve godine istraživao šest hiljada kilometara granice! Kineski ministri i velikaši su bili toliko nezadovoljni njegovim predlogom da su ga falsifikovali i lažnu varijantu dostavili samom kineskom caru! Savina oštra reakcija koštala je glave jednog od najbližih carevih poslanika, inače carevog rođaka!

Veliki mito Sava je odbijao s „hladnom gordošću“, a o ponudama redovno izveštavao ruski dvor, dok su neki od onih koji su mu ga nudili na kraju sami od Save primili „darove“, a zauzvrat mu dostavljali informacije o namerama i zamkama koje spremaju drugi carski službenici. Nisu urodile plodom ni pretnje, a on nije ustuknuo ni kada se većina njegove pratnje razbolela zbog posoljene vode koju su Kinezi podmetnuli. Na reci Buri, gde je bilo Savino stanište tokom većeg dela pregovora, potpisan je tzv. Burski ugovor o konačnom razgraničenju Rusije i Kine 5. aprila 1728. godine. Kineski imperator se složio sa svim Savinim zahtevima.

Dozvola cara

Tokom jednog od mojih putovanja prošao sam celu rusko-kinesku granicu, prikupljajući podatke i tragove o Savinom radu. Ta granica je pretrpela malo promena od kada je uspostavljena i dva velika carstva je držala u miru više od 150 godina. Obilaskom predela blizu granice sa kineske i ruske strane, zaključio sam da je Sava koristio geografske pogodnosti da zaštiti Rusiju. Na primer, s ruske strane granice nalazi se niz planinskih venaca koji svaki pohod iz Kine na većim delom ravan Sibir čini znatno otežanim. Da stvar bude još interesantnija, Sava je od cara dobio dozvolu da osniva gradove i utvrđenja u Sibiru. To pravo je iskoristio tri puta, osnivač je tvrđava Selinginske, Čikonske i Troickosavske (danas grad Kjahta). Poslednju je osnovao na Svetu Trojicu i posvetio svom narodu; u centru grada sagradio je Crkvu Svetog Save Nemanjića. To je jedino mesto na granici gde pijaća voda teče s ruske strane ka kineskoj, što je od velikog značaja jer je, u slučaju kineskog napada na grad, neprijatelju nemoguće da zatruje vodu. Želeo sam da obiđem ta utvrđenja, da vidim šta je od njih ostalo, da fotografišem crkvu, ukoliko se još drži, prikupim ruska narodna predanja o Savinom delu, ukoliko ih ima, da posetim mesta odakle je granica proučavana...

Sava Vladislavić je napisao caru detaljan izveštaj o stanju u Sibiru i o pregovorima s Kinom. To je prvi srpski putopis iz Kine u kome je detaljno opisan Peking, unutrašnjost zabranjenog grada, zatim procena vojne moći Kine i ekonomske moći kineskog cara. Sava predviđa da će, zbog lošeg odnosa cara prema narodu u Kini, kad-tad neizbežno doći do revolucije. Izdvajam dva aktuelna paragrafa iz Savinog dela koje je puno izvanrednih opisa, pronicljivih ideja i dalekosežnih predviđanja.

„Sibirska provincija, koliko sam mogao čuti i videti, nije gubernija nego imperija za sebe. Ukrašena je svakakvim naseljima i plodovima. U njoj ima više od četrdeset reka većih od Dunava i više od sto reka većih od Neve... Šuma ima i previše, a njihovog mirisa nema nigde na svetu...“

„Kinezi su ljudi neuslužni, gordi na svoju mnogoljudnost, ali bez namere da ratuju protiv Vašeg veličanstva. Uvek misle da je Rusiji potrebna trgovina sa Kinom i da će zbog toga Rusija uraditi sve što oni budu hteli“ - glasi Savino zapažanje pre skoro tri veka.

Prvu inflaciju i prvu tajnu službu u Rusiji osmislio je Srbin!

Misija u Kini je za Savu Vladislavića bila vrhunac karijere, ali daleko od toga da je to bio njegov jedini uspeh. Između ostalog, ko bi drugi nego Srbin prvi osnovao rusku tajnu obaveštajnu službu! To je učinio za vreme svog boravka u Carigradu, gde je za cara uspeo da nabavi kopije veoma važnih dokumenata o odnosima Otomanskog carstva sa evropskim silama. Kada je Petru Velikom ponestalo sredstava za ratove, Sava je dao genijalan predlog koji je Rusiju spasao bankrotstva: inflaciju monete. Vladislavićevu ćerku krstila je lično ruska carica Katarina I.

Načelnik policije

Tokom obilazaka planinskih venaca, dolina i reka, manastira i muzeja, prekoračio sam dozvoljeno vreme bezviznog boravka. To nisam uradio ni iz kakvog hira, već zbog činjenice da između najbližih graničnih prelaza u Rusiji nekada ima više hiljada kilometara! Na kraju sam, da bih ovaj problem rešio, u blizini Savine granice, morao da kružim od jednog administrativnog ureda do drugog, i to tri puta ukrug. Nalaze se u istoj ulici, veoma blizu u odnosu na uobičajene ruske razdaljine - svega 250 kilometara jedan od drugog!

Grad koji je Sava osnovao - Troickosavski - komunisti su prekrstili u Kjahta. Danas malo njegovih stanovnika zna ime osnivača, a još manje da je on bio Srbin. Naravno, radnici u muzeju i arhivu obezbedili su mi pristup materijalu koji mi je bio neophodan. Međutim, načelniku policije sam bio sumnjiv, pa me je pozvao na propitivanje: ko sam, šta tu radim, odakle sam... To bi se još i dobro završilo da me nešto nije nagnalo da i njemu pomenem Savu Vladislavića i moj rad o njemu. Usledio je niz veoma teških pitanja: šta radi taj Sava? Šta on ima da se petlja tu oko granice? Da li bi mogli da ga privedu malo da porazgovaraju s njim? Na kojoj adresi je registrovan? Jedva sam se uzdržao da se ne nasmejem i objasnio da ima već više od dvesta godina kako je registrovan u carskoj grobnici Romanovih u Crkvi Sv. Aleksandra Nevskog u Peterburgu, rame uz rame s najužom carskom porodicom i da, koliko je meni poznato, ne namerava da se u skorije vreme mrda odatle.

(Kurir.rs)