NEMA KUĆE U JUGOSLAVIJI KOJA JE UZ AMBASADOR ĆEBE NIJE IMALA: Iz Trsta se bez nje nisu vraćali, a šepurila se u sobi samo za goste

Bile su izuzetno skupe. Šezdesetih godina su u Italiji dostizale cenu od 10.000 lira, što je iznos koji je prevazilazio visinu jedne plate

Neki od modela su imali i mehanizam sa snimljenim zvukom – kada se lutka ispravi govorila bi „mama“. Te su lutke predstavljale, ne decu, već odrasle devojke i žene i nisu bile predviđene za igru. Imale su glomazne frizure, uglavnom punđu ukrašenu cvetićima i mašnicama. Bile su našminkane, imale su tanko iscrtane obrve i namazane nokte. Odevene su u raskošne haljine, kao barokne princeze.

„Te lutke su bile vrednost i neizostavni suvenir gotovo svih koji su putovali u Trst, isto kao i gondole od plastike. One su donosile dah luksuza u domove kupaca, a najčešće su se postavljale na bračne krevete u spavaćim sobama. To nije bio naš domaći izum, već vrlo rasprostranjena moda u svim zemljama centralne Evrope, mediteranskim zemljama i naravno u bivšoj Jugoslaviji.

Ove lutke se nisu poklanjale deci za igru, već odraslim ženama i devojkama – muževi su kupovali suprugama, mladići devojkama i prijateljice jedna drugoj, vrlo često. Postojao je i običaj da se poklanjaju nevestama kao svadbeni dar za sreću u braku i ukrašavanje spavaće sobe“, navodi Daniela Pejović, kustoskinja Muzeja nauke i tehnike.

Lutke iz Trsta često su nazivane „bambolama“, lutkama „italijankama“ i lutkama „napolitankama“. Proizvodile su se u fabrici „Santa Đuleta“, u istoimenom gradu u Lombardiji.

Sve je počelo 1936. godine, kada je čuvena fabrika lutaka „Fata” iz Milana sa celokupnom već uspešnom proizvodnjom, preneta u grad Santa Đuleta. Zahvaljujući uspešnoj proizvodnji u narednoj deceniji otvoreno je još mnogo fabrika lutaka u Santa Đuleti, te je nazvan „gradom lutaka“. Od 2005. godine u ovom gradu se nalazi i muzej “Museo della Bambola" Santa Đuleta u kome su izložene lutke ovde proizvedene.

U Muzeju nauke i tehnike nalaze se dve „bambole“ ili lutke iz Trsta, dobijene na poklon. Jedna je trenutno na restauraciji, dok druga, iz 1956. godine, još uvek čeka na taj proces.

„Lutka je pre svega rastavljena i očišćena sapunom i vodom. Njene odevne kombinacije, takođe, su očišćene sapunom koji je predviđen za konzervaciju tekstila, a nazad je za haljinu prišivena čipka. Lutkina noga je u gornjem delu imala pukotinu koja je ispunjena odgovarajućim gitom u nekoliko faza, a potom je ublažena akrilnim bojama i na ovaj način je rekonstuisan bojeni sloj.

Haljina, nažalost, nije originalna. Originalne haljine su na tim lutkama bile mnogo luksuznije, raskošnije, različitih boja, pufnastije, od različitih slojeva materijala. Cipelice i mašna na njenoj glavi su originalne“, napominje Sanja Majstorović, restauratorka Muzeja nauke i tehnike.

Frizura je blago usisana i nežno podešena na svoju originalnu poziciju. Nije bilo mnogo intervencija na lutkinoj glavi. Rekonsturisali smo bojeni sloj na obrazu, ‘er braš’ tehnikom, isto akrilnim bojama.

Lutke iz Trsta predstavljaju poseban sociološki i antropološki fenomen. Vrlo često su predmet istraživanja raznih naučnih disciplina – bilo da je u pitanju analiza njihovog kič dizajna ili čak dovođenje u vezu sa praistorijskim ženskim kultom ili u vezu sa ženskim boginjama kasnijih istorijskih perioda, one su i dalje intrigantne.

Kurir.rs/RTS/Lidija Jakšić