DEDA ĐORĐE, ČUVAR GROBLJA NA ZEJTINLIKU SLAVI 95. ROĐENDAN: JEDNU ŽELJU IMAM! Moj amanet Srbiji! SVI SRBI OVO TREBA DA ZNAJU!

Da ste nam živi i zdravi, pa da slavite i 100. rođendan, ovako smo deda Đorđu Mihailoviću, legendarnom čuvaru srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku, čestitali 95. rođendan!

Poziv Kurira dočekuje radostan i zahvalan što nije zaboravljen. Ali uz breme duboke starosti, razgovor telefonom je ipak za dedu Đorđa preveliki napor. U pomoć nam priskače divna Olga Tasić, koja sada zajedno sa Krstimirom Copasom, u kom teče i srpska krv, radi ono što je deka Đorđe činio decenijama - čuva slavne srpske grobove i ugošćava potomke i poklonike.

- Zahvaljujem puno na čestitki - najpre veli deda Đorđe.

To što ova časna starina nosi u krvi ne da se naučiti, ne može se odglumiti. S tim se rađa. Još mu je deda Savo iz Grblja u Boki Kotorskoj uzeo pušku i dobrovoljno krenuo sa srpskom vojskom. Prevalio je i Albansku golgotu i Solunski front. Sudbina mu namenjuje da skuplja kosti hiljade srpskih vojnika. I kad se, konačno, Veliki rat okončao, ostao je u Solunu da na Zejtinliku čuva ove svete grobove, gde i sam počiva. U godini kad Savo umire, rađa se Đorđe. Prve korake pravio je među sedam i po hiljada grobova, pamteći imena uklesana na belim krstovima, na mermernim pločama... Gledao je od oca Đura šta znači biti Srbin i kako se čuva srpstvo u tuđini.

- Istorija porodice Mihailović počinje sa mojim dedom, koji po završetku rata ostaje ovde, u Solunu. Deda Savo bio je prvi čuvar Zejtinlika, pa zatim moj otac i onda ja. Ceo život sam proveo na groblju - priča nam deka Đorđe.

Od 1961, po smrti oca, i sam je postao čuvar groblja.

- Dolazili su vojnici - veterani rata da zapale sveće svojim stradalim drugovima, braći, kumovima... Kasnije, kako su godine prolazile, a oni poumirali, počeli su da dolaze njihovi potomci - priča starina.

Ravno 61 godinu deda Đorđe je dočekivao i ispraćao Srbe. Pod maslinom, s uvek punom čašicom rakije za svakog ko dođe. Najpre da se popije za pokoj duše junaka, pa za zdravlje njihovih potomaka. Sedeći za stočićem u hladu recitovao je junačke stihove. A iza, iz zelenila, milele su kornjačice...

- Svih ovih godina poštovali su me svi - Srbija, naš konzulat ovde u Solunu i svi naši ljudi koji obilaze groblje. Sada mi dani prolaze mirno, porodično. Zdravlje i godine mi ne daju drugde do da budem kod kuće. Sada mi je važno da vam kažem nešto. To pričam tolike godine i to svi treba da znaju - najbitnija je naša domovina, naša Srbija! - ističe deda Đorđe.

Žal mu je što Mihailovići više neće 'oditi pored junaka. Sina, kako priča, bog mu ne dade. Ćerka je tu, ali za posao čuvara, veli, treba muška snaga. Ali međ' junacima počivaju Mihailovići. I zato samo jedno moli.

- Ovde na groblju, pored naših vojnika, kraj kojih smo svi godine proveli, sahranjeni su mi i deda i otac. Sad samo jednu želju imam - da budem sahranjen tu, pored njih, među našim vojnicima. I obavezno da me sahrane u našoj, srpskoj uniformi, u kojoj sam ceo život proveo. Nadam se da će mi Srbija tu želju ispuniti, to joj ostavljam u amanet - veli deda Đorđe.

Srećan je što će ga sada Srbija čuti i videti. Srećan je što zna da nije zaboravljen, da je poštovan...

- Hvala što ste me saslušali. Nadam se da ćete doći na Zejtinlik. Pozivam vas na rakiju i čuveno slatko od pomorandže moje supruge Fotini. I da, pošaljite mi primerak novina kad objavite - kazuje nam deda Đorđe.

Do viđenja na Zejtinliku... U zdravlju...

Kurir.rs/ Jelena S. Spasić