BILA JE TO VELIKA BEOGRADSKA LJUBAV: Nju su zvali Brižit, njega srpski Kenedi! Biljani Vilimon vreme ne može ništa, ovako izgleda!

Videvši tog prelepog vizantologa pomislila sam kako bi samo on mogao zauzeti Petrovo mesto. Isekla sam njegovu fotografiju, stavila je u svesku...

To je Biljana Vilimon...

Zvali su je srpska Brižit Bardo

I stvarno je pojavom podsećala na čuvenu francusku glumicu i lepoticu. Važila je za čudnu, neobičnu, drugačiju, pomalo kontroverznu, ali uvek i nadasve iskrenu do srži. Nije se nikad libila da priča o privatnom i životu svoje porodice, odakle joj prezime Willimon, kakva je bila kao majka jedne ćerke i sada kao baka dve unuke. Govorila je i o najbolnijem događaju u svom životu - smrti brata od od droge, ali i o svojim ljubavima, razvodu, te mnogo čemu što bi većina naših, ovdašnjih žena, krilo kao zmija noge.

Kako je pre neku godinu objavio Glossy, bila je udata za jednog od najvećih šmekera iz doba kada su gradske face odlazile u stan Laze Šećera, filmskog producenta Petra Jankovića, sa kojim ima ćerku Aleksandru. Danas ima dve unuke.

Biljana je rođena kao Panović, odrasla je u Beogradu, završila Trinaestu beogradsku na Banovom brdu i upisala slikarstvo.

- Slabo se sećam svog detinjstva. Taj period uglavnom vezujem za brata i igre s njim. Još kao devojčica znala sam da ću biti poznata. Uvek sam se budila vesela, nikad namrgođena, imam neku vrstu energije koja mi je očigledno data od nekih predaka. Odrasla sam okružena brojnim facama. Moj ujak bio je Ratko Dražević koji je svojim uticajem obeležio ceo moj život. Odmah posle Drugog svetskog rata bio je kontraobaveštajac u Americi, a zvanično je radio u Geneksu, posle čega je bio direktor Avala filma. Uvek sam bila okružena poznatima, posebno iz sveta umetnosti, pa sam podrazumevala da ću i sama biti u tom krugu - govori Biljana čiji je ujak navodno poslužio kao inspiracija za osmišljavanje lika tajnog agenta Džejmsa Bonda, otkrivajući misteriju svog prezimena - ispričala je Biljana pre nekoliko godina za Glossy i Blic pa razrešila još jednu misteriju:

- Vilimon je bilo ime mog dede, tate moga tate. On je bio poljskog porekla, a ja sam njegovo ime uzela kao svoje prezime. Postoji divna priča u vezi s tim, ali su mnogi nagađajući o čemu se radi tome dali drugu konotaciju, tako da sad ne bih otkrivala detalje - ispričala je tada slikarka koja je kazala i da sebe nikad nije videla kao nekog ko živi preko.

- Roditelji su me dovoljno materijalno ušuškali tako da nisam bila prinuđena da idem odavde. Uvek je bilo komentara kako je meni lako. I onda kada mi je bilo najteže, drugi su govorili da je meni lako... Neka i bude tako jer nisam od onih ljudi koji žele da predstavljaju kako im je teško u životu... Tada je otkrila i da je poznata kao odgovorna i temeljna osoba.

Biljana Vilimon 1979. godine rodila je ćerku Aleksandru, danas uspešnu grafičku dizajnerku koja joj je u oktobru 2009. godine podarila unuku Dunju, a u novembru 2013. i unuku Zoju.

"Vrlo sam pazila da ne budem nalik babi koja se manično baca na unuke"

- Mislim da sam se sa ćerkom najbolje skapirala onda kada je ona počela da živi sa dečkom i dobila prvo dete. Rekla mi je da sam postala dobra mama onda kada me je videla kako se podnosim prema unuci. Vrlo sam pazila da ne budem nalik babi koja se manično baca na unuke. U odnosu sa ćerkom, nisam glumila neku mamu koja zapravo nisam. Ponašala sam se u skladu sa sobom, a tako je i sad. Ja ne glumim babu. Mogu da pomognem tako što ću da uradim nešto umesto nje, a sa malom decom gotovo da nemam kontakt. Kada porastu dovoljno da mogu da ih vodim u šetnju i druženje, e tada su super - govori Biljana i nastavlja o periodu odrastanja svoje ćerke.

- Verujem u to da Aleksandri nije bilo lako da se izbori sa tim kakva sam ja bila. Ona sama najviše je zaslužna što je izrasla u osobu kakva je trenutno. To kako se ona ponaša i bavi kućom jeste za svaku pohvalu. Ona je u tom smislu predana onoliko koliko ja nikada nisam bila - govori kolumnistkinja i priznaje da se ne kaje što nije rodila više dece.

- Rodila sam jedno dete jer do jedan mogu da brojim. Nisam bila spremna da ponovo imam iste obaveze kada je reč o deci. Meni je mama uvek kupala bebu, ja se time nisam bavila. Aleksandra sada to meni ne dozvoljava, shvatila je da dete treba da bude uz roditelje. Ja nikad nisam bila folirant i moja ćerka ceni tu moju iskrenost. Da bih imala tu vrstu kajanja što nemam još dece, potrebno je imati idealan brak. Bavila sam se poslom u kome je bilo potrebno mnogo da se radi. Moja umetnička mašta nadvladala je realne roditeljske potrebe. Aleksandra je bila najviše vezana za mog tatu. On je bio rokenrol deka. Na njegovoj sahrani bile su najlepše ribe ovoga grada. One su njega obožavale - opisuje Biljana.

O smrti brata Zorana

Biljana Vilimon je 1986. godine rešila da podvuče crtu, a na to se odlučila zbog tragične smrti svoga brata. Tada je uzela spomenuto prezime, razvela se od supruga Petra i, kako kaže, počela na život da gleda suštinski.

- Od brata Zorana bila sam starija dve godine. Kada je on umro usled konzumiranja narkotika, počela sam da se preispitujem... Najstrašnije kada nekog izgubite jeste to što počnete sebi da postavljate pitanja koja niste postavljali dok je taj neko bio među živima. Stigao me je strah da sam ga svojom željom da budem jedinica, da budem glavna, zapravo sputala... To propadanje je strašno velika tuga, osećanje beznadežnosti. U tom periodu je mene spasio isključivo posao. Osoba sam koja se suočava sa svojim strahovima i dilemama. Nisam neko ko nešto krije pod tepih. Mogu da kažem kako sam najdragocenije stvari o životu naučila baš tada. To mi je kasnije pomoglo da sve nazivam pravim imenom - tvrdi junakinja naše priče koja se tada odvažila na to da poseti psihijatra.

- Jedini spas videla sam u tome da odem kod psihijatra. Nisam znala kako drugačije da pomognem sebi. Moraš sebi da priznaš da nisi najpametniji i najjači. Četiri godine sam kao đak odlazila u Palmotićevu ulicu na razgovore. Nisu bila laka ta suočavanja, ali su mi pomogla da kasnije bolje prihvatam ljubavi, prijateljstva, neprijateljstva i slično - kaže slikarka kojoj danas veoma prija samoća i izolacija.

Pobedila jedan od najtežih kancera

Razmažena sam, ali sve mogu sama: da zaradim, kupim, popravim, nađem ko će da popravi ako to ne umem... - priznaje Biljana koja živi u luksuzno uređenom stanu u centru Beograda. Jedan od razloga zbog kojih je iz domena andergraund kulture dospela u žižu interesovanja šire javnosti jeste i rak jajnika koji je otkrila 2003. godine. Od tada se za njeno ime vezuje i činjenica da je pobedila bolest.

- Ne mogu ja da pobedim bolest, pobedila ju je medicina. Da nisam otišla kod doktora na vreme, da taj lekar nije bio vrhunski i da kao pacijent nisam bila poslušna, pitanje je šta bi se desilo... Ja sam radila sve ono što su mi doktori govorili. Prvo, bolest zaista nisam krila, a drugo, nisam ni gazila po tome.

Mogla je biti i glumica?

- Ne znam šta me sprečilo. Prolazilo mi je to kroz glavu, mnogi su mi to pominjali, ali ja ne mislim da je gluma nešto izgubila što ja nisam otišla tamo. I ovako dovoljno glumim u životu i u sopstvenoj režiji.

Kao umetnici pretpostavljam, da ti nije strana narcisoidnost. Ipak, da se malo ne preteruje u tome?

- Ne možeš da preteraš ako imaš svest o tome da jesi narcisoidan. Taj koji ima svest o tome vrlo dobro zna kako da to kanališe.

O lepoti, izgledu i fatalnosti

- Posle razvoda i bratovljeve smrti koji je umro od droge, tešila sam se hranom i kilogrami su se samo gomilali. Kada sam takva otišla kod fotografa Ivana Mojaševića da se fotografišem za neku naslovnu stranu, prezrivo me je pogledao i rekao: "Vidi na šta ličiš, neću da trošim filmove." Onda sam se opametila i vratila vitkost, a kad me je na nekoj manifestaciji primetio Svetislav Basara, pažljivo me je odmerio i rekao: "Divno izgledaš, a mi smo već mislili ode Willimon u pi...u materinu." Tada sam shvatila da kao javnoj ličnost moj izgled nije samo moja stvar. I kad god na nervnoj bazi otvorim frižider, začujem Basaru kako kaže: "Ode Willimon u pi...u materinu."

Glatko sam prihvatila da budem baba...

- Bitan je, kako nije. I sad sa sedamdeset godina kad mi neko kaže da lepo izgledam ja se rastopim. Problem jeste što je danas izgled postao imperativ pa žene u tome preteruju, pogotovo ove moje vršnjakinje koje od sebe prave degutantne karikature. Ali sve u svoje vreme. Neprimereno je da danas furam izgled te, kako se govorilo, fatalne žene i mašem razgolićenim fotografijama. Nije bilo lako, ali sam prihvatila sebe u ovim godinama, naročito kad su mi se rodile unuke Dunja i Zoja.

O pokojnom Ivanu Đuriću

Đurić je doktorirao u 31. godini, a javnost ga najviše pamti kao protivkandidata Slobodanu Miloševiću i Vuku Draškoviću na prvim parlamentarnim izborima u Srbiji 1990. godine.

Ostao je upamćen kao mlаd, lep i pаmetan profesor, "srpski Kenedi", kаko su gа mediji nаzvаli zbog godinа i izgledа. Đurić je bio kаndidаt UJDI-а i Sаvezа reformskih snаgа i igrаo nа kаrtu kojа je izgubilа u drugim republikаmа - jugoslovenstvo.

Decembra 1990, prihvata da bude kandidat na izborima za predsednika Srbije, i sa gotovo 300.000 osvojenih glasova zauzima treće mesto u Republici (a prvo u Vojvodini) među medijski znatno bolje podržanim konkurentima iz drugih stranaka.

Pomalo razočaran razvojem situacije u bivšoj Jugoslaviji, Đurić napušta domovinu 1991. godine i seli se u Pariz, gde je predavao vizantologiju i živeo do svoje prerane smrti 1997. godine.

Đurić je bio u ljubavi s poznatom slikarkom i voditeljkom Biljanom Vilimon.

Dr Ivan Đurić poticao je iz jedne vrlo ugledne i poznate porodice. Bio je unuk Milana Bogdanovića, književnika i kontroverznog polemičara, sestrić arhitekte i bivšeg gradonačelnika Beograda Bogdana Bogdanovića, a sin dr Dušana Đurića Zinaje, profesora Medicinskog fakulteta i osnivača Interne klinike u Beogradu i rodonačelnika srpske endokrinologije.

Isticao je da je vaspitan kod kuće tako da je rodoljublje dužnost i da ne treba da donosi nekakve koristi.

Ivan Đurić rođen je u Beogradu 30. oktobra 1947. sa sestrom bliznakinjom, Dušankom Đurić – Trbojević. U Beogradu je završio osnovnu školu „Sveti Sava“, klasičnu gimnaziju (nekada Osma a danas Treća beogradska gimnazija), da bi potom upisao Filozofski fakultet. Diplomirao je na odseku za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu u januaru 1971. godine sa radom na temu „Vizantijski činovi u srednjovekovnoj Srbiji“.

Nakon što je završio studije primljen je za asistenta na katedri za istoriju u junu 1971 , gde je šef katedre bio Georgije Ostrogorski. Magistarski rad, na temu „Porodica Foka“ završio je 1974. Iste godine je postao i saradnik instituta za Vizantološke studije SANU.

Kako piše Prviportal.net Ivan je bio veliki zaljubljenik u srpsku istoriju a vreme je često provodio na Tari u porodičnoj kući svoga oca, gde ga pamte kao vedrog i progresivnog čoveka daleko ispred svoga vremena. Svom ocu Dušanu pomagao je i stručno i materijalno da sakupi i priredi građu za objavljivanje porodične monografije „Đurići u Zaovinama“ koja je izašla nekoliko meseci pre Ivanove smrti a svega nekoliko nedelja pre smrti Ivanovog oca Dušana.

U Parizu je ostao da živi i radi sve do svoje smrti 23. novembra 1997. godine. Ivan Đurić je bio oženjen Dunjom (ćerka kompozitora Oskara Danona) sa kojom je imao dve kćerke.

Biljani ni danas vreme ne može ništa, a godine u njenom slučaju kao da ne prolaze...

Kurir.rs/Glossy/Gloria/Prviportal.net/Blic/Wikipedia/Youtube

Bonus video: