TESLA JE ROĐEN NA DANAŠNJI DAN, ZADUŽIO JE SVET, A UMRO SIROMAŠAN! Pred kraj života je žalio što nikad više neće videti domovinu

Čuveni srpski i američki naučnik Nikola Tesla rođen je na današnji dan 1856. godine.

Iako je civilizaciji dao nemerljiv doprinos, umro je 1943. godine siromašan i zaboravljen.

Poslednjih deset godina svog života je proveo u hotelu "Njujorker" na Menhetnu u Njujorku. U sobu 3327 zalazili su samo retki, a jedan od njih je bio i seljak iz Šumadije Živadin Stevanović, inače prvi srpski poznati pesnik sa sela.

Ovaj Gružanin je u Americi tokom 1939. godine proveo 100 dana - otišao je, kao predsednik jedne male gružanske opštine, u Njujork zbog Velike svetske izložbe na kojoj je više od 60 država izlagalo svoja dostignuća kroz vekove, a imao je i veliku želju da se sretne s Teslom. Tu svoju želju izneo je doktoru Paji Radosavljeviću, još jednom Srbinu koji je u Americi stekao svetsku slavu, a koji je bio blizak prijatelj sa Teslom. Iako jako bolestan, Tesla je, nakon Radosavljevićevog poziva, pristao da na kratko primi Stevanovića.

Stevanović je kasnije, po povratku u Srbiju, o svom američkom proputovanju napisao knjigu "Sto dana u Americi", a deo koji se odnosi na susret sa Teslom prenosimo u nastavku.

Kada je stigao u hotel u kojem je živeo Tesla, portir ga je odveo do njegovih vrata... Stevanović ovako u svojoj knjizi opisuje susret s naučnikom:

"Portir kuca na vrata, tiho i čudno, kao da su to neki ugovoreni znaci. Vrata se pomoću nekog nevidljivog mehanizma sama otvoriše. Uđoh u sobu. Stadoh za trenutak i videh u njenom istočnom delu krevet i u njemu čoveka sa glavom podignutom na jastucima. Lice mu bledo, ispijeno, bez kapi krvi, kosa bela. Prosto se sav gubi u belini jastuka. Brada mu uska, obrazi mršavi, duguljasti, a široko čelo ispresecano dubokim borama. To je bio Nikola Tesla. Naši se pogledi sretoše. Njegove oči zablistaše malo življim sjajem, kao da su u njima bile suze. On mi tihim glasom reče nešto na engleskom jeziku, pružajući mi polako svoju staru, smežuranu ruku koja je podrhtavala. Prišao sam njegovoj postelji i sa poštovanjem prihvatio tu iznemoglu ruku koja je toliko dobra dala čovečanstvu. Tada sam mu rekao:

- Gospodine Tesla, došao sam iz Jugoslavije, na veliku Svetsku izložbu. Želeo sam i Vas da vidim i da Vam prenesem pozdrav Vaše rodne grude, koja se ponosi Vama jer ste svojim naučnim radovima doprineli slavi njenoga imena širom sveta.

- Hvala! - odgovori mi Tesla iznemoglim glasom koji je podrhtavao. Polako, kao da je šaputao, dodade na čistom srpskom jeziku:

- Hteo sam da Vas vidim, ali oprostite, ne mogu dugo sa Vama da razgovaram. Kao što vidite, teško sam bolestan. Kroz Vas doživljavam sada moju staru domovinu.

Razumeo sam njegove reči. Gledao sam ga u zenice i video mu suze u očima. Šta je mislio u tom trenutku sedi naučnik? Da li se, videvši seljaka iz Šumadije, setio svoga sela i svoga detinjstva u Lici, da li sam mu svojom posetom probudio čežnju za rodnim krajem, koji već pet decenija nije video?

- Nadam se da ćete brzo ozdraviti i da ćete još mnogo uraditi za sreću ljudskog roda - poželeh glasno.

- Hvala - odgovori Tesla slabim glasom i polako, pružajući mi ponovo svoju drhtavu smežuranu ruku, naglašavajući svaku reč, dodade:

- Pozdravite moju staru domovinu, ja je nikada više neću videti...

Više nijednu reč nisam smeo da progovorim. Bio je toliko bolestan da mi se učinilo da će izdahnuti pred mojim očima. Njegovo lice odavalo je samrtnika. Jedino pogled, dubok i prodoran, zračio je malo življim sjajem. Kada sam polazio, pogledao sam po velikoj, svetloj sobi, sa čijih se prozora video dobar deo Njujorka. Vrata su se za mnom sama lagano zatvorila. Još jedanput sam čuo uzdrhtali glas najvećeg živog naučnika našeg doba:

- Pozdravite domovinu..."

Kurir.rs