OVO ŠTO JOVANKA RADI U KENIJI CEPA SRCE: Deca dolaze gladna u školu, nuždu vrše u kofu! Ali njihov izraz lica SVE GOVORI! (FOTO)

Deca dolaze gladna na časove, nose kofu u školu da mogu da vrše nuždu jer ovde nema ni vode, a dok ja predajem matematiku, miševi bukvalno trče kroz učionicu... Ovo su reči Jovanke Mandarić (21) iz Pančeva, koja volontira u školi Kajabo u Najrobiju, u Keniji, gde su asfaltirane ulice prava retkost!

Žalosna realnost

U Keniju je stigla 12. jula i tamo će deci predavati engleski, matematiku, higijenu i okruženje do 21. avgusta. Pored toga što pleše tango i baćatu i studira IT i andragogiju, volontira u AIESEC, preko kog je i otišla u ovu državu istočne Afrike. Neko bi pobegao glavom bez obzira nakon onoga što je Jovanka videla u školi, ali ona ima veliku želju da ovim mališanima pomogne.

- Škola Kajabo, u kojoj ja predajem, krajnje je žalosna, uslovi ne postoje. Zidovi su nedovršeni, mislim da je na krov samo nabacan neki lim, ima dosta rupa, ovde je trenutno zima, hladnoća ulazi u učionice. Pored hladnoće ulaze nam i miševi, na dan prebrojim od 10 do 20 miševa, zavisi kako su raspoloženi - priča za Kurir svoje utiske Jovanka i nastavlja:

- Toalet ne postoji, deca koriste kofe da bi obavili osnovne ljudske potrebe. Voda ne postoji, donose vodu u buradima, dosta dece iz škole Kajabo nema roditelje i žive u sirotištu. Nekada imaju samo jedan obrok dnevno, mnogo dece gladuje. Pola učenika je bolesno, a nemaju novca za lekove.

Jovanka i još dvoje praktikanata ovoj deci kupuju hranu od svog novca, a nju užasava pomisao na to što se oni kroz nekoliko nedelja vraćaju.

Obrok dnevno

- Mlađa deca su me odmah prihvatila, jer su oni željni ljubavi i pažnje, neki od njih nemaju roditelje. Starija deca bila su rezervisanija na početku. Tužno je kad shvatiš koliko oni u u stvari nemaju pažnje... Obožavaju da plešu, na svakoj pauzi puštamo muziku i plešemo, tada se osećam najlepše i najpovezanije s njima - kaže naša sagovornica.

Posebno ju je dirnulo to što su ova deca zahvalna na stvarima koje su, kako kaže, nama neprimetne.

- Kada imaju taj jedan obrok dnevno, oni se mole svaki put pre jela, pričaju koliko su zahvalni na tome. To me užasava, da si ti zahvalan na jednom obroku, a treba da ih imaš bar pet u toku dana. Oni nemaju sveske, olovke, gumice, jednu svesku koristi ceo razred. Kad im kupimo neku sitnicu, oni ciče od sreće. Niko ne može da primeti da su ta deca nezadovoljna i da nemaju, jer su oni prezadovoljni, oni i ne znaju da nemaju! Sve ovo me je naučilo da budem zahvalna na apsolutno svemu što imam - zaključuje ona.

Kurir.rs/ Mina Branković