AVANTURA U VOJNOM KAMIONU I POTRAGA ZA MEDVEDOM: Prazna i šuma, nema borovnica, nema plodova. I medvedi silaze, traže hranu!

Safari usred Srbije! I to ima! Ali nećete na ovom uzbudljivom putovanju sresti lavove i žirafe. Biće tu medved, ako vam se posreći. I to dok vojnim kamiom krstarite Tarom!

Veoma brzo sa asfalta silazimo na makadam, pa na zemljani put. Trucka.

- Čuvaj glave! Saginjite se - viče Stevan Srdić, vodič.

Savijaju se glave prema kolenima. Gusta šuma. A u njoj i suprotnost koje se privlače - zajedno crni i beli bor. Ovaj prvi sasvim običan, a onaj drugi kao oljušten. Promiče i pokoja kuća. Vikendica najčešće. I livade. Trava visoka, mahom nepokošena. Malo je seljaka ostalo. Pomrlo staro, ono mlađe odavno sišlo u Bajinu Baštu. U pitominu. A kuće su inače raštrkane po planini. I pored svake po dva-tri groba. Nekad je ovde život bio težak. Zime tek pasje. Svako kraj sebe sahranjivao. Da može na zadušnice izaći, sveću zapaliti.

Eto opet šume. I balvana kraj puta! Naravno. Promiče i mikser. Pun betona. Drugi, pa i treći. Gradi se i ovde. Samo da ne bude kao po nekim drugim planinama. Na kamionu slika "maskote" Tara safarija - medved. Al' medveda nigde.

- Beže oni daleko u šumu. Čim čuju ljude, čim čuju motor, sklanjaju se. Žive svoj život. Ipak, pre dve nedelje videsmo jednog tokom safarija. Dole, malo dalje - veli Stevan.

Al' ove godine češće silaze bliže ljudima. Nigde ništa nije rodilo. I vidi se, prazni šljivici, ne plave se.

- Prazna i šuma, nema borovnica, nema plodova. I medvedi silaze, traže hranu - Stevan će.

Izbijamo na čistinu. Dobro polje, pa Ljuto polje. I poneka vikendica. A struje nigde. Vodova nema ni na vidiku.

- Nema ni vode - kaže Stevan na čuđenje putnika.

Na jednoj terasi visi ležaljka. Klati se, noge prekrštene. Pivo pored, na betonu. Na tek pokojem krovu solarni panel.

- Miline, nema struje, nema telefona. Nema stresa. Pa makar na koji dan - začu se iz grupe.

- Nema mnogo kuća. A i kad udari zima, kijamet, ko bi ovde pokidane vodove mogao srediti - objašnjava naš vodič.

- Dajde, ženo, griva - veli vitalni penzioner, pa nage klekovaču, a šta bi drugo u ovom kraju.

Već se i leđa i bubrezi navikli na truckanje. Prođe i sat vožnje, pa i koji minut preko. A 15 km pređosmo. Staju mašine. Silazi "vojska". Aj u šumu.

- Jedan po jedan, metar razmaka! Nema zbijanja, ako jedan padne, odoše svi. Oslanjate se celim stopalom. Ovako, celim na zemlju. Nikako na stranu, strmo je, oklizućete se. I za mnom - komanduje Stevan.

Kreće ekipa. Tu su i vrsni znalci, sa štapovima. Prošli planina i planina.

Uzak putić, pa i kamenje oblo.

- Drž' se za bukvu! Za bukvu - viče neko.

Silazi i baka. Gazi polako, ali smelo. Svako dole gleda dok ne izbismo na Oštru stenu! A tamo - raj! Puca pogled na Perućac. Ugnezdio se dole međ' brdima i stenama. Vredelo je svakog klizanja i hvatanja za bukvu u letu.

Idemo dalje. Uskači u kamione. Već smo u "civilizaciji". Na svaku kuću nakačen vod. U bašči, tu kraj puta, muž i žena potkresuju granje. Preskočilo je i 30 stepeni. Peče. On u vunenim čarapama i opancima. To je seljak. Vuna i leti i zimi. Ali nije lud. Uvek su stari govorili da se noge najmanje znoje u vunenim čarapama.

Stajemo na Oslušu. Bajina Bašta na dlanu. A ona zelena, probija se međ' brdima.

- Ne zovu je džabe kriva Drina - začu se.

Lepa Drina, lepa Bašta, al' lep i kafić. Novina na poznatom vidikovcu. Trka da se zauzmu najbolja mesta za najbolji pogled. A i da se okvase usta.

- Dete, dajde vamo onu vašu - da se doda malo goriva.

Rezervoari puni, vakat je ići dalje. Sokolarica! Na bezmalo hiljadu metara nad morem. Gleda u stene prekoputa. U borove i u krš! A onda uz ivicu do onog savršenog. Samo za hrabre. I pomoću sajle, kraj bezdana, hvata se ravnoteža i sigurnost. Pa na vrh gole stene.

- Spektakl! Za kraj! - viče ushićena Beograđanka.

- Želudac mi se prevrne kad vas vidim tamo. A još da stanem, tačno bih se od straha preturila preko ivice - pod borom, na bezbednom, druga će.

- Dajte ruku - baki će mlađana penzionerka.

- Ne! Ne, mogu sama - bori se kočoperna bakica.

- Oprostite, mogu li vas pitati koliko imate godina - usledi.

E tu se bakica naže, pa na uvo.

- Ju! - mlađa gospođa će mužu, koja u prolazu uhvati bakin šapat!

- Pa ona ima 85 i vere se po Tari i u vojnom kamionu. Svaka joj čast!

Pakuje se ekipa za povratak kad kraj puta - otkosi! Ipak neko i plasti. Dvojica starijih u livadi. Mašu. Kasni ove godine i plastidba. Kiše ubiše celo leto.

Uđosmo u peti sat avanture. Eto nas na polaznoj tački. Svi zadovoljni. Ekipa uigrana. Dva dana ranije prošli su mini Tara safari. A tu ima i da se hoda, tri kilometra do kamiona. Malo kalorija da se potroši, kondicija da se drži. Sa asfalta u šumu, pa uz potok, i preko livada. Prati nas žica na kočićima. Obavijena oko gume, izolovana. Znači negde je i čobanica na akumulator uključena, struja. Čuva stoku. Na svakom koraku table, govore na dva jezika koliko je silnih biljnih i životinjskih vrsta na Tari. Stotine. Eto ga i zvono, izbiše krave. Daju znak domaćinu gde su, da ih ne traži.

Gazi i staro i mlado. Preskaču s kamena na kamen.

- Dok se okreneš, sedam banki - priča "omladincima" onaj vitalni penzioner dok ko kakav mladić preskače potok.

- Al' da vam kažem, ništa bez rada. Gledam moje ispisnike. Ko je jedva dočeko penziju da leži, nije dve-tri godine sastavio i ode. Ovi što imaju selo, vratili se u mladost, pa raduckaju. Dobro se drže. Mi iz Beograda gledamo još privatno da radimo. Rad održava. Ko je radio, duboku starost dočekao - savetuje.

- Pa zašta sad radimo?! Da bismo i u penziji radili? - smeje se omladinac.

- Pa ti vidi. I biraj - uzvraća osmehom.

Krivuda potok. Preskači, ne zna se koji put više. S nama još od "Omorike" i verni pratilac - umiljati pas. Izbismo na jezero Jarevac. Malo, zeleni se. Slikanje na mostiću! Stiže i vojska! Penji se na kamion!

- Ja i psa stavljam - povika dečak!

- Švercovanje - eto ga stari.

I pravac Borovo brdo. Na čistini spomenik, sećanje da je odatle 1941. krenuo partizanski odred ovog kraja u borbu. A na ulazu u šumu čekaju klupe. I cepkana jagnjetina u lepinji! Poslastica!

Stižemo i do manastira Sabora srpskih svetitelja, kuće zapravo. Jer još ne videsmo oltara na spratu kuće. Do ove.

- U to vreme, sedamdesetih godina minulog veka, vojska je gospodarila Tarom, a socijalizam državom. I ko je smeo zidati crkvu? No, monasi iz Rače podigoše kobajagi kuću, a zapravo napraviše crkvu - priča nam monah.

Tu, prekoputa, kroz šumu, staza do Crnjeskeva, neobična, ko kakav drveni tepih, goleme bukve isprepletale korenje. A onda pogled! Tamo do Bosne, do Zvijezde...

Gusta šuma, velika strmina. Iz nje put vodi i dole, do manastira Rača. Podiže ga još kralj Dragutin. Rušen, paljen, odolevao je vekovima. I opstao. Baš kao i naš narod. Ovaj kaluđerski put od četiri kilometra naniže i čak 700 metara visinske razlike nije za svakog. Samo za najveštije. Ali Tara je za svakog. Melem i avantura...

Kurir.rs/J. S. Spasić