ZA ČIM ŽALIŠ? IMAŠ LI POSLEDNJU ŽELJU: Gde da poginem baš na rođendan! Pa još isto ko prababa! KAD LEPA PRIČA POĐE NAOPAKO!

- Za čim žališ? Imaš li poslednju želju? Daj da kažemo, pa ako jedna ostane, da može preneti - velim Zoki na više od 1.300 metara nadmorske visine, na vrh Stolova, dok su pucali gromovi, lila kiša, a nas dve bile u neuspeloj potrazi za divljim konjima. Neuspeloj, doduše, u prvom pokušaju.

- Donekle možete tim vašim autom, al' do Kamarišta nema šanse - džombe, kamenje, odvalićete auto - veli nam.

Eto nas u Žiči. Al "niva" neće da upali. Uzima Slavko džačić soli i ajmo u "škodu", druge nam nema. Vozi naš Deki polako. Nestvarni predeli. Lepota. Al' pusto.

- Eno ga zaseok Gradi, tamo u brdu. Tu sam rođen. Bile samo dve babe, pa nisu govorile. Brujala Srbija, pisale novine. I pomreše. Dolazio nekad i Đinđić ovde, davo kocke šećera konjima. Sećam se, pa zaboravi sako, vraćaše se. Ugostio ga jedan naš domaćin. Nema ni domaćina, nema ni Đinđića. Život je ništa. Svi odemo pod zemlju - priča Slavko.

Sa bezmalo 73 leta napatio se otkako se rodio. S konjima porastao, od konja živeo. Gazimo kroz šumu. Balvani su tu. A i traktor.

- Momci ih odozdo izvlače. Govorim im da to ne rade. Rudnik je crn i pod zemljom, ali šuma je najcrnja. Koliko sam samo građe izvuko u životu. I s konjima i s volovima. Puca kičma, ode zdravlje. Kad ga izgubiš, nema nazad. Al' ne slušaju - veli.

Konje još '73. preko leta poče puštati u planinu, pa zimi u štalu. Tako i drugi meštani.

- Nekad si za dobrog konja mogo svašta. Sećam se, komšija prodo dva dobra konja, obučena za rad, i kupio "fergusona". Ej, traktor - povika, pa nastavi:

- Sad ništa! Sad ti je ždrebe 500-600 evra uvrh glave. I to ako ga hoće. Pokloniš. Tražio mi neki da mu poklonim kobilu, da se oždrebi. Uze je. Kad veli: "Joj, kobila jede. Skupo." Pa jede. Normalno da jede. Sve - kukuruz, zob... I vrati kobilu, zadrža ždrebe.

I Slavko, ko i drugi meštani, ostaviše konje u planini. Ne može odavno s njima raditi. Sad gaji prasiće i ovce, pa prodaje u pečenjare.

Postaše konji divlji. Ili bar poludivlji. I simbol Stolova.

- Zna svako koji je čiji konj. Žive, ždrebe se i preživljavaju u planini. Ali ih i jedu kurjaci. A kradu i ljudi. Jednom vidim moju kobilu i ždrebe kod nekog dole. Kaže: "Moji", al' ja imam dokaze. "Joj, molim te, ne tuži me." I oprostih mu. Vrati ih. U planini je sad 40-50 konja, u nekoliko krda - kazuje.

A glavni je Moro. Pastuv od dvadesetak leta. Gospodar Stolova. Ušao je i u sudske anale. Beše to kad neki Kraljevčanin izađe s besnim džipom u planinu. I ogrebaše konji auto. Pade tužba - Slavkov Moro je uništio skupoceno vozilo.

- Platio sam i veštaka 8.000 dinara da dokažem da to nije uradio moj Moro. Al' reče mi da bi trebalo svih 16 konja pohvatati pa oterati u Novi Sad, da se svi zubi, otisci vilice analiziraju. Skuplja dara nego mera. Odustah. Ali dobi Moro spor. A ja ni dinara. I tih osam hiljada oprostih - priča.

Izbismo na čistinu podno Čikera, drugog najvišeg vrha - 1.325 metara.

- Odi na! Na! Na! Pa bili su ovde pre dva dana - viče Slavko, ali konja nigde.

- Prrrrr! Na, na, na!

Ma jok. Ostaju njih dvojica u "škodi". Poče da duva. U daljini oblaci. Uši bole od pritiska. Dekijev šuškavac, koji stoji pozadi za ne daj bože, dobro mi dođe. Nas dve idemo dalje. Tri uspona, tri ravni, pa stena Čikera. Polegla trava, zemlja "poorana", tuda su prolazili. Balega ko taze. Al' konja nigde, dokle pogled doseže. Ništa se ne mrda.

- Odi na! Na! Na! - vičem.

- Prrrr - oponaša Zoka Slavka.

Džaba. Odozgo, od krsta, na vrh Kamarišta trešte narodnjaci.

Zalazimo oko Čikera, al' od šume se ne može dalje. Sedamo. Duša u nosu. U daljini se spusti munja. Puče i kod nas! Po obrvici vrha gazimo duboku travu. Propadaju noge. Uzimam Zokin ranac. Da je malo odmenim. Teško ko tuč.

Izlazimo na čistinu pod samim vrhom. Lije i puca. Kad smo put ugovarali, na pamet mi nije palo da mi u taj dan pada rođendan.

- Još ću na rođendan da poginem! Ko prababa mi. Ista kulisa - brdo, čistina, iza šuma. I grom je ubi! Samo bi Zlatibor - vičem Zoki.

Ćuti. Negde je iza mene. Puče. Okrećem se. Tu je.

Al' ajmo sad, poslednju...

- Žalim što sam 16 godina... - povika.

- A ja što mi deca još mala - vičem.

Rascepi. Ko blizu da je. Čučnemo instinktivno.

- Džaba sad, već je negde puklo - vičem.

Setih se svih upozorenja MUP. Skoro behu. Na čistini, u planini čučnuti i mirovati. Nikako pokret. Al' ne stajemo. Samo da se dočepamo auta. Nikako da ga ugledamo.

- Dekiju ima srce da stane. Znaš da ima visok pritisak. Misliće da smo gotove - velim.

I dalje ćuti.

Izbijamo, beli se auto. Dobro je. Još malo. Klizam se. Dva puta. U rancu dron, foto-aparat, objektivi...

- Kuku, preživeću izgleda, a na kraju ću da štetujem hiljade evra - mislim se.

Upadamo u auto.

- Stvarno sam mislila da nas ubi grom! Baksuzi - progovori Zoka bela ko kreč.

- Već sam se od vas oprostio - Deki će.

- Joj, deco, najžalije mi što pokisoste. Što ste gola voda, noge mokre - eto ga Slavko.

- Ma pustite kišu. Konja nigde - uglas ćemo.

- E, osam kilometara sam išao peške u školu. Po snegu, dođem sav mokar, zaleđen. Sednem kod peći da se sušim. A danas decu voze kilometar do škole. Samo telefon drže, nigde ne izlaze. Da izviniš - sva kilava. Ni za šta sposobna. Ne kažem da treba da se muče ko mi. Ali moraju malo da očvrsnu - priča.

Stade kiša. Na krivini, na livadi, prasići trče. Srbija. Selo. Davno zaboravljeni kadrovi.

- Deco, dođite opet. Mora da su kod krsta - pozdravljamo se.

Sedamo u poznatu kafanu kraj Ibra. Ogreja i sunce. Već je kasno po podne. Da jedemo, pa bar na Maglič.

- Živeli. Srećan mi rođendan!

Ih, bre, ne videsmo konje. Ne snimi Zoka konje. A godinu dana pričamo o putu.

- Treba mi jedna "niva" - okrećem telefone.

- Naravno. Bez brige - u trenu će gradonačelnik Kraljeva Predrag Terzić.

Hvala mu na tome. Minut kasnije zove Rajko Pavlović, vozač. Čeka nas kod manastira Žiča. "Niva" stara, sva miriše na gorivo.

- Dva vozača, malo jača... - peva Rajko dok "letimo" uz Stolove.

Konja opet nigde.

- Da l' smo najveći baksuzi - viče Zoka.

Spušta se auto odozgo. Staju dvojica. To su oni s narodnjacima, od krsta. Kampovali.

- Konji su gore, ne brinite. A behu i neki Poljaci. Pošli od Magliča. Primismo ih pod šator, da se ne smrznu. Aj, sa srećom...

Rajko proputovao sveta. Sve vlasti u opštini izmenio, još od onih Titovih. Više od 40 godina vozi.

- U srećna vremena, pre rata u Ukrajini, potrpa se nas 20 u kombije, pa pravac Rusija. Nismo, normalno, pošli praznih ruku. Kao i svi dobri domaćini poneli smo zdravicu - šumadinski čaj iliti rakiju. Svetska neka smotra, a svi u kampovima. Zabranjen alkohol. Čuj. Sakrijemo ga mi, pa pomalo. Eto svih kod nas, pa i Engleza. Poranimo, napecamo ribe u Volgi, nađemo tiganj, založimo vatru... Uživancija - seća se Rajko.

Pada magla. I noć će. Sami kamen, onaj veliki, vodi ka krstu. Gazi "niva". Izbijamo na Kamarište, najviše na Stolovima. Krst od 33 metra uranja u maglu.

- I s Kosmeta se vidi kad je lepo vreme - Rajko će.

Eno ih! Malo niže!

- Odi na! Na! Na!

Trče. Trinaest ih je. Vadimo hlebove.

- Polako, polako, jedan ujeda. Ne prilazite. Bežite autu - viče Rajko dok otvara vrata da uskačemo ako zatreba.

Bacamo komade hleba. Nestvarni su. I ždrebad se bore za svoje parče. Zoka vrišti od sreće!

- Šteta što je magla - velim.

- Još bolji ambijent - ona će.

Nesta nam hleba. A oni jure za nama. Bežimo u auto.

- Zatvaraj prozore - komanduje Rajko, pa u rikverc i gas!

- Jeeeee - vrištimo.

Samo što siđosmo od krsta, kad na zaravni, iza nekog raspalog presma - novo krdo! Četrnaest njih. Idu ka autu. Slikamo. Ajmo dalje, noć će. Posle dve-tri stotine metara ne može se više. Treće krdo. Na putu. Jedan glavom kroz prozor uđe unutra. Pred šoferšajbnom dvoje se "ljube".

- Hajte, mali, pomerite se. Budite dobri - priča Zoka...

Umoli ih. Idemo dalje. Drugim putem. Eto ga i pojiloza konje... Sve imaju.

Pada noć, silazimo u dno. A uzbrdo ide auto. Mladi u njemu. Druga posla imaju...

Kurir.rs/Jelena S. Spasić