GAJAČKI KOTLIĆ: Najmasovnije takmičenje u kuvanju riblje čorbe u Srbiji

Nadmetanje u kuvanju održano na Preobraženje u Gaju kod Kovina, takmičilo se 170 kuvara iz Kostolca, Bavaništa, Pančeva, Duba, Beograda...

Talandara

- Kad sipaš so, kružiš rukom suprotno od skazaljke na satu - probali smo da isprovociramo jednog.

- Ne, bre! - kazao je, ali odmah zatim u oku mu je sevnulo: probaće i to!

Drugi, ozbiljniji učesnik nadmetanja u kuvanju riblje čorbe održanom na Preobraženje u Gaju kod Kovina, Dejan Alavanja iz Starog Kostolca (to je s druge strane Dunava), rudar i alas, receptu je dodao i „dobro raspoloženje, i kuvara i onih oko njega“.

Tridesetak Kostolčana došlo je u Gaj sa tridesetak kotlića i odgovarajućom količinom ribe ulovljene tog jutra, jer „nema dobre čorbe ako riba nije sveža“, i još stotinu i četrdeset takmičara iz južnog Banata: Bavaništa, Pančeva, Duba... i Beograda.

Ceo Gaj mirisao je na riblju čorbu i prženu ribu, cvrčala je u talandarama - velikim metalnim posudama nalik na štitove vitezova, pa nismo mogli da odolimo da ne zamolimo organizatora Emila Hmelirša da pita nekog da nam da po parče.

Masni prsti

Ivan Spasić sedeo je na panjčetu i komade somovine valjao u brašno, pa ih spuštao u ulje, a miris... Miris je bio zamaman, a boja zlatna, pa smo jeli hrskavu somovinu da je sve pucalo iza ušiju, i prva parčad su otišla pre nego što je stigao da nam ponudi i hleb. Ako neko ime u ovom tekstu nije tačno napisano, ili je opis neprecizan, to je zato što je novinarska beležnica zamašćena; jelo se, naravno, prstima.

Dvanaest godina zaredom, kad smo utolili glad, rekao nam je Emil Hmelirš, diplomirani ekonomista iz Gaja, zaposlen u osiguranju u desetak kilometara udaljenom Kovinu... Dvanaest godina zaredom organizuje se ovo takmičenje, i sada je već steklo ugled u celoj Srbiji. On i ostali organizatori čisti su amateri, zaljubljenici u druženje i svoje selo.

Jer nije nadmetanje u kuvanju najvažnije. „Gajački kotlić“, kako se ova priredba formalno zove, praznik je za celo selo. Oko kotlića sedele su cele porodice, deca musava od sladoleda trčala su kroz gužvu i duvala u dugačke plastične trube izluđujućeg zvuka, znamenite vuvuzele, koje nekim čudom još nisu zakonom zabranjene. A predveče se prostor između ozidane pozornice s jedne i crkvene kapije s druge strane pretvorio u promenadu: mladi parovi gurali su kolica, devojčice našminkane kao devojke prolazile su kikoćući se, a njihovi vršnjaci krišom su sipali pivo u limenke od soka i jedan drugog udarali šakom za vrat... Iz velikih kazana delila se besplatna čorba i jela za stolovima dugačkim desetak metara.

Kako su u poređenju s ovim izveštačeni pokušaji da se u gradovima, Beogradu na primer, organizuju dani otvorenih ulica i slične manifestacije: obustavi se saobraćaj i nema automobila na kolovozu, ali nema ni duše!

Nego da se vratimo čorbama...

U pet po podne preko razglasa je obznanjen kraj kuvanja, a takmičari su pozvani da „podnesu uzorak“ na ocenjivanje. Trebalo je to videti!

Stojeći žiri

Petočlani žiri stajao je, ne „zasedao“, u prostorijama Udruženja penzionera. Njegovi članovi nisu imali formalno kulinarsko obrazovanje, ali svakako su bili kompetentni: za njima su decenije kuvanja i kušanja ribljih specijaliteta. Zatekli smo ih u velikom poslu - trebalo je srknuti 170 čorbi i oceniti svaku, pa nismo pitali za imena. Ako je važno, četvorica su iz Gaja i okoline, jedan je Beograđanin nedavno doseljen u Gaj. Oni su, dakle, bili u Udruženju penzionera, s jedne strane puta Beograd - Pančevo - Kovin - Bela Crkva, a park s kotlićima s druge. U pet sati takmičari su se uputili ka udruženju noseći svoju vrelu čorbu u malim istovetnim metalnim činijama, i ta je kolona, na pešačkom prelazu pogotovo, predstavljala veseo i lep prizor, koji kao da je sanjao onaj jedan češki pisac...

Svaka je činija bila označena brojem na papiriću, a duplikat broja dobijao je takmičar, kako bi se otklonila svaka sumnja u nameštanje rezultata. Iz istog razloga, iz ocenjivanja je bila izuzimana svaka činija u kojoj bi se našao list lovora, riblja glava ili bilo šta drugo osim čorbe i komadića mesa, jer to može da predstavlja „potpis“ kuvara i poruku ocenjivaču.

- Kad ljudi posumnjaju u objektivnost žirija, drugi put neće da dođu, i manifestacija se gasi - rečeno nam je.

Sigurno ima istine u ovom. Pretraživali smo na internetu: ima najmanje dvadesetak gradova sa ovakvim takmičenjima, ali broj učesnika na njima retko prelazi tridesetak. A u Gaju, bogte, sto sedamdeset!

Ono, nisu svi oni baš majstori, sudeći bar po mišljenju sudija. Možda nisu dovoljno strpljivo dinstali luk da se pretvori u glatku smesu, ili tajni sastojak nije bio pravi, ali do dobrog raspoloženja nije bilo. I sve se pojelo!

Pobednici

A prava riblja čorba, rekli su nam ocenjivači, mora da bude gusta, ne sme da se „predvaja“ - da se u tanjiru odvaja voda od ostalih sastojaka, mora da bude ljuta koliko treba, da u njoj paradajza bude ni malo ni mnogo, i ima toga još, a sve se svodi na to da kad je probaš, uzdahneš, kad pojedeš, pitaš možeš li da dobiješ još jedan tanjir, i kad više ne možeš, da ti znoj izbije na čelo od ljutine i preobraženjskog sunca.

Kad je već pao mrak, pre proglašenja pobednika izvučeni su dobici na seoskoj tomboli: tegle meda, kompleti noževa (za ribu, naravno), kotlići, a iste nagrade, i naravno, pozlaćene pehare dobili su i pobednici.

Nagrađeno je dvadeset pet najboljih, a prvo mesto osvojio je Pančevac Dušan Gavrilović Gavra. I drugoplasirani je bio Pančevac, treći iz Bavaništa, četvrti je došao iz Drmnog, preko Dunava, a peti je bio Gajčanin.

U publici se čulo ljutito mrmljanje što su pobedu odneli dođoši.

Gaj se voli, Gaj se nikom ne da!

Momčilo Petrović