MIHAILO MEDENICA: Mi vas ne kopčamo na leđima, Bože, koliko nas je palo da bi drugi živeli…

Kao i uvek, rode, dok krvariš ja ću vidati svoje rane gomilom velikih reči da se bednik gde ne otme iz njih, poručuje Mihailo Medenica u najnovijoj kolumni posvećenoj stradanju Srba na Kosovu i Metohiji. Kolumnu prenisimo u celosti.

Bože, koliko nas je palo da bi drugi živeli… (pismo mrtvoga junaka sa solunskog polja)

Samo da moja majka ne zakuka…

Kao i sve kukavice kriću se iza reči u danima mača…

Daleko od raspeća pisaću kako je divno biti na njemu.

Pisaću, samo da se ne pogledam u ogledalo.

Kao i uvek, rode, dok krvariš ja ću vidati svoje rane gomilom velikih reči da se bednik gde ne otme iz njih.

Obožavam sebe dok prezirem sebe- tako je veličanstveno kukavičje lako potegnuti reč u danima mača…

Pisaću ti Kosovo i Metohijo kako nema života bez tebe dok drugi na tebi stradaju.

Zaklet sam u tebe, zavetna svetinjo, dok god ima ko pre mene poginuti…

Stajaću u redu, vazda na kraju.

I, pisaću. Perom Jude neumorno ću pisati o hristolikom narodu i stradanju za život večni, grabeći ovozemaljske strasti.

I, što je više krvi roda mojega biće više mastila za moje pero…

Nema gorih od ovakvih što zašilje kost u pero i značajno pišu.

Tuđa kost- moj papir, pa valjda smo jednako, osim ako mi ne dugueš, a mora biti da mi duguješ jer ti samo stradaš a ja pišem…

Činim tako mnogo ne čineći ništa. Malo li je, eeeej?!

I, još ti kličem i pevam o tebi, stradalište boljih od mene.

Pevam ti da te dozovem i da te oteram.

Taman su dve- tri strofe mera koliko ne mogu bez tebe!

Ne mari, ako me hrabrost ponese dopisaću još koju- nema te sile da me zaustavi kad ti rečima pođem u juriš, svetinjo moja.

Malo je tebe koliko mogu da ti pevam i pišem i kličem i bodrim hristolike mučenika da stradaju za mene, a ja ću kasnije za njih…

Hoću, obećavam, samo da se naživim ovozemaljskog pišući o nebeskom.

Tako je divno i lako biti ništa kad imaš sve.

Kuku onima što nemaju o čemu da pišu. Bednici, ne znaju oni šta je muka dok svoje rane ne vidaju tuđim…

Samo da moja majka ne zakuka, ove su se druge i onako porodile kraj groba, pa…

Kako bi svetinja znala da je svetinja da joj nije nas što kličemo, pišemo, pevamo..?

Nas sa kraja stroja što komadujemo: „Za mnom, junaci! Eto i mene odmah za vama samo da još nešto napišem“…

Toliko nam je barem Prizren dužan- mi smo svake godine dogodine u njemu a on ni da makne korak bliže nama.

Malo je jedan Vidovdan koliko je nas junaka, al samo moja majka da ne zakuka a ja ću već postradati za svetinju.

Vikednom u kafani- šankovi su moji Gazimestani!

Dižem ture za pale božure i one od mene bolje- fajront je moje kosovsko polje.

Pa, šta, oni su znali živeti i postradati za mene, ali ja pišem!

Eeeeej, pišem, bre!

Junak, vazda u begu da sebe gde ne sretne, nije to lako.

Prezirvo voleti sebe jer, eto, učinio si sve što si mogao- pisao!

Dok je krvi roda biće i mastila za pero…

Raspeti čuvaju kivot i za mene, al meni je i pod podranom prnjom dobro jer- pišem!

U danima mača ja vitlam perom!

Ne mogu zveri da mi otmu što ja ne mogu da dopišem!

Neka sam bedni rob ali su mi lanci dovoljno dugački da se dohvatim papira i otpišem kako nikad robovati neću…

Kuku tebi svetinjo zavetna i rode stradalni sa ovakvima- malo ste raspeti koliko pod raspećem možemo da spojimo stolove.

I zapevamo!

I, dopišemo strofu ako zafali za ceh!

I postradamo ako treba, subotom uveče, na kraju stroja…

Za mnom Kosovo i Metohijo!

Eto me odmah za tobom, dogodine, samo još nešto da napišem.

Nije red da moja majka zakuka, valjda još ima dovoljno onih što su se kraj groba porodile…

Mihailo Medenica