NA OVOM TERENU SU TEŠKE SUDBINE I NEVEROVATNA STVAR KOJA IH SPAJA: To ima samo u OVOM GRADU u Srbiji! Dirljivo (FOTO)

Oni su jedinstveni u nas. Posebni i izuzetni. U svakom smislu. I dogodine će čak da gostuju u Parizu uoči Olimpijskih igara. Srbiju će predstavljati ova sjajna ekipa iz Šapca! Koja je treća u Evropi u baskinu! Da, baš tako - baskinu! Inkluzivni basket iliti košarka, koji se kod nas igra samo u ovom gradu. Neverovatno humana stvar!

- Je l' voliš ti mene - pozira sa osmehom devojka sa šljokičastim naočarima za sunce. Ne skida ih. Tek ih je dobila. S njima će i da igra.

- Obožavam te - smeje se Zoka dok je "škljoca".

Ona je Anica Vesić. Najveselija ovde.

- I najbolji strelac od svih - dodaje Ana Mladenović.

Dijagnoza koju Anica nosi je mentalna retardacija. Ali to je ne sprečava da igra baskin. Naprotiv, to je ulaznica za ovaj jedinstveni sport za sve koji su drugačiji od većine jer imaju neki invaliditet ili smetnju u razvoju. Ali su izuzetni i zaslužuju svoje mesto pod ovim nebom. Koje su i dobili u Baskinu, jednom jedinom klubu ovog sporta u Srbiji. Nama nepoznatog.

Sve je ovde, reklo bi se, isto ko u klasičnoj košarci, a opet sve drugačije. Četiri su koša. Po petoro u ekipi, ali oni čiji brojevi počinju sa 1, 2 i 3 imaju neki invaliditet ili smetnju u razvoju, dok su četvorke i petice rezervisane za zdrave, koji i pomažu svojim saigračima. Oni su neretko i članovi porodice. Petrovići i Popovići su, recimo, porodično "baskini".

Kreće trening. I na tribinama publika. I rezerva. Utrčava "na klupu" Andrijana Anja Popović. Ima samo 19 godina i mnogo dijagnoza. Smenjuje je sestra Isidora.

- Ajde, Uroše, šta je tako držiš?! To, Žile! Ajde, Žile - ne staje Anja.

A Žile, sav osokoljen, šutira. Čak iz Ljubovije je. Autobusom sam dolazi. Uspeva, i mimo svih problema. Čak i noćenje u Šapcu plaća, samo da bude sa svojom ekipom.

- To, Popovići! - uzvikuje neko.

Na terenu je i tata Miroslav.

- Isidora i Miroslav su kao podrška. Prvo se Miroslav uključio, jer je Anju stalno vodio i pomagao ostaloj deci, a potom i Isidora - priča mama Dragana dok nam pokazuje slike iz Italije od minulog leta gde je išla sa ekipom, a gde su na evropskom kupu, među 16 ekipa iz isto toliko država, osvojili treće mesto:

- Taj osećaj ne može da se opiše. Koliko su radosni kad osvoje poen, koliko bodre jedni druge, koliko su vezani. A tek let avionom. Prvi put. I za mene. Jer nikad nismo leteli upravo zbog Anje, plašeći se kako će da reaguje. Ali sve je bilo sjajno! A tek ispraćaj i doček - i dečje šampanjce smo otvarali!

Igra se uveliko zahuktala. Uroš Talić dobija loptu. Pred malim košem se namešta. Šutira. Navijanje!

- Uroš sad puni 20. Mnogo se socijalizovao, jedva čeka trening. Ide, doduše, i na karate, stoni tenis, bazen, to je besplatno za njih. Dosta je bolji fizički, bolja mu je ta krupna motorika - priča nam mama Ana Talić.

I Anđela Mladenović se namešta Zoki za "škljoc". Došla je sa Anom Putić, ženom koja je uz nju odmalena, a bila joj je i lični pratilac u srednjoj poljoprivrednoj školi. Završila je Anđela, iako ne zna da čita i piše, za cvećara. A rođenoj s mikrocefalijom, nisu joj davali nikakve šanse.

- Ovo je jedna od retkih mikrocefalija koja se osposobila za život, koliko-toliko samostalan. Prognoza doktora je bila maloumnost, patuljasti rast i nepokretnost. Previše rada, truda, želje, volje omogućilo je da Anđela nauči da vozi bicikl, trotinet, da se bavi ovim sportom - priča majka Ana Mladenović, dok Anđeli s vodom pomaže Anin nevenčani partner Milan Mijailović, ujedno i Anđelin saigrač u baskinu. Velika podrška za obe.

- Nažalost, i u našem slučaju, kao i u većini gde se javi problem s decom, jedan partner najčešće odustaje i to bude otac. Sa izgovorom da nema snage, volje, želje ili finansija da učestvuje u tome - veli Ana.

Tu je i (51), koja boluje od cerebralne paralize. U klubu je od samog početka, a tome ima tri godine.

- Mnogo mi znači. Svi doprinosimo koliko možemo, niko nije povlašćen, niko zapostavljen. Svako je, u skladu sa svojim mogućnostima, aktivan. Išli smo dva puta u inostranstvo, osvojili i to treće mesto. Važan je rezultat, ali je najvažnije što niko nije diskvalifikovan zbog nekog lošeg rezultata, svako ima dodatnu priliku i uvek može da trenira - priča nam Mirjana.

I to i jeste najvažnije - svako može da trenira. Apsolutno svako!

- Nema ograničenja ni u godinama ni u problemu sa invaliditetom. U Italiji smo čak videli i slepe učesnike. Jedan od igrača koji im donese loptu sa dva zvučna štapića lupa ispod koša, a slepi igrač šutira i pogađa koš. Jedna od još težih situacija je bila da ljudi u kolicima, gotovo totalno nepokretni, igraju. Dobiju manju loptu, nanose je na rampu koja se postavlja na niži koš i preko koje se lopta otkotrlja do koša - priča nam trener Zoran Ljubišić, koji s ponosom ističe da su bili treći na evropskom kupu, i to usred Italije, koja ima 10.000 takmičara i oko 150 ovakvih klubova.

I to nije sve. Ponosno nam saopštava:

- Bićemo u Parizu sledeće godine pred Paraolimpijadu, kao ekipa Srbije, Francuzi su rekli da će nas zvati.

Svaka čast!

Završi se i trening. Sklanjaju kamenje i balone. Zaista žalosno da ovako sjajni ljudi imaju ovako loše koševe.

- Ćao! Dođite opet - pozdravlja nas Anica kroz šljokičaste naočare.

Život je ipak lep...

Kurir.rs/Jelena S. Spasić