BAKA MILENA (87) NIKOGA NA SVETU NEMA I JEDVA PREŽIVLJAVA: Društvo joj psi lutalice, po penziju ide u Šilovo gde ima srpska pošta

Baka Milena Pavićević broji čak 87 leta, živi sama u oronuloj kućici u centru Gnjilana i više ni knjiga nema da prekraćuje dane. Nikoga na svetu nema, niko joj ne svraća, do pasa lutalica kojima koru hleba da. Od penzije od 200 evra jedva se pokrpi za račune i hranu. Surovo zvuči, ali sreća u nesreći je da je vegetarijanka. Meso ne bi mogla ni da priušti.

Ponela je Svetlana, kao veliki ljubitelj pasa, i 20 kg hrane za pse. Čak je i vlasnik jedne lokalne fabrike, Albanac obećao da će donirati hranu za pse. A Italijani su, potreseni onim što su videli, baki kupili 10 kesa hrane - testenine, pirinča, povrća...

- Britkog je uma, oštrog jezika. Zna sve, pita da li je krenula srpska roba na Kosmet, što ne dolaze novine... Od nemaštine, čini mi se, teže joj pada samoća. Zamolila me je da joj nabavim srpsko-turski rečnik, hoće da uči turski. A naručila je i Maksima Gorkog i još neke knjige - kaže Svetlana.

Daje mi bakin broj telefona.

- Svetlana, ti li si? - veli baka kad mi se javi.

Nema kome drugom da se nada. Ipak, obradova mi se. Veli, najpre, da je rođena 18. novembra 1936. u Skoplju, gde su joj na službi bili roditelji. Od 1946. je na Kosmetu.

- Imam osnovnu školu, išla sam u gimnaziju. Nikad nigde nisam radila. Nisam se udavala, nemam nikoga od familije. Živim u kući dede po majci. Plac je malo više od ara, tu je ova kućica zidana oko 1970 - hodnik, sobica i velika soba. Stara kuća još od čukundede ili čak njegovog oca, pravljena u tursko vreme, ja sam peta-šesta generacija - priča za Kurir baka Milena.

Struju ima, ali vodu samo u dvorištu. To što se na slici vidi malo dozidano, s tim limom preko krova, bio je hodnik od kupatila. Ali otišle cevi. Živi od očeve penzije, koju prima od 45. godine.

- Dobijam je iz Beograda. Nepune 24.000 dinara. U ponedeljak ću da idem u Šilovo, da podignem penziju, tamo ima srpska pošta. Šest evra platim taksisti da me odveze i doveze. Kad podignem pare, idem u menjačnicu. Kupim 200 evra po kursu 118.080 i daju mi 240 dinara kusur od 24.000. Biće uskoro i isplata 20.000 pomoći za penzionere, pa od januara povećanje penzije. Imaću malo više - kazuje baka, pa dodaje:

- Grejem se na radijator, platim struju 50 evra. Vodu nisam plaćala pet-šest, nisam znala, nisu mi rekli, ne izlazim nigde. Sakupilo mi se 30 evra, pa kad podignem penziju, platiću 20 evra, a 10 će da mi ostane duga. Rekli su da može.

Kad ode u Šilovo, ode i u Dom zdravlja. Samo tamo može, prištinska dokumenta nema.

- Kupim i šta mi treba u prodavnici. Ne trošim mnogo, još od 1959. sam vegetarijanac. Uzmem koliko stignem - zejtin, šećer, brašno mi više ne treba. Kupim ili grašak, ili boraniju, pasulj, papriku, kako kad.

Psi, kaže, lutaju gde stignu, pa dođu u njeno dvorište da prenoće.

- Vodu imaju, dam im hleba, drugo nemam, mesa ne držim - kaže.

Volela bi samo jedno - knjiga da ima. Svetlana joj je obećala doneti. Ali volela bi i da joj neko pošalje.

- Može na poštu u Šilovu. Pa ću uzeti kad krenem za penziju. Volim samo ono što je istinito, neka bude neka autobiografija, putopis.

U pošti u Šilovu svi znaju baku Milenu.

- Baka koja je mnogo knjiga pročitala - odmah rekoše.

Ali i da joj knjige, niti išta drugo, niko ne može slati iz centralne Srbije jer će kosovska carina da zapleni. Te stoga knjige možete poslati nama, u Kurir (instrukcije u okviru), pa kad bude "prohodan" put za štiva, poslaćemo baki Mileni. Važno je da zna da je njene knjige čekaju.

A novac svako iz cele Srbije može direktno da se uplati u pošti. To će, kako vele, za minut da stigne u onu u Šilovu (instrukcije u okviru). Da baka kućicu sredi. I kupatilo.

Bar dane pred sobom da provede kao čovek...

Kurir.rs/Jelena S. Spasić

Bonus video: