KADA PACIJENT OVDE KAŽE "NIJE MI JOŠ DUGO OSTALO" NE SMETE PLAKATI: Kurir na mestu gde dani s neizlečivom bolešću postaju lakši

- Kad vam pacijent kaže: "Sestro, meni nije ostalo još dugo", ne smete se rasplakati. Plakaćete iza njega, a njega ćete bodriti da mu je zaista ostalo još dugo. Ali ćete zato njegovu porodicu spremiti na to da moraju da prihvate kraj. Iako se nekako osećate kao i ta porodica, iako i kod kuće imate probleme, ovde ste kao da vam je svaki dan najlepši u životu - priča nam Snežana Stanić, glavna sestra Centra za palijativno zbrinjavanje Univerzitetskog kliničkog centra Vojvodine.

Snežanu znamo još iz onih crnih dana borbe s koronom, kad je bila glavna sestra prijemno-trijažne ambulante kovid bolnice na Mišeluku. Tada je na šanku "kapetan Sneža" držala papirni brodić koji je čekao da otplovi s koronom. Ne vratio se.

Sada kod Snežane, na drugom spratu zdanja na Mišeluku, stoje rumene jabuke i šarene bombone. Tu je sada ovaj u nas jedinstven i zlata vredan centar za palijativno zbrinjavanje.

Ko u u hotelu - prostrana dnevna soba ko kakav lobi, prostrana i trpezarija. Ogroman TV. Jabuke, bombone, vazice sa zelenilom. Duž zidova drvene "lampe".

- Šta mislite, šta je to - pita nas Snežana.

- Lampe, šta bi bilo.

Podižu "lampe". Iza iskaču jedinice za kiseonik i priključak za respirator.

- U svakom momentu, ako zatreba, sve može da se vrati - kaže.

Ovde su bili krevet do kreveta, borba za život i dan i noć. Ni traga tome. Zidovi ukrašeni slikama. Vesele. Na radost. Na jednoj dečak jede lubenice.

- A slikala su ih deca koja se leče na hematologiji i poklonila nam ih - Snežana će.

Malo optimizma

Još 3. avgusta deo nekadašnje kovid bolnice, jedne od tri koje su na ledini i od nule nikle za tili čas, pretvoren je u mesto gde zbrinjavaju one kojima leka nema. I dok Batajnica i Kruševac zvrje prazne, ovde su i novi centri za dijalizu, za mentalno zdravlje, a tu su preseljene i klinike koje renoviraju u krugu UKC Vojvodine. Saniteti samo prolaze...

Niz hodnik, od trpezarije, kreću bolničke sobe. Velike, kao u vreme kovida. Ali kreveta kudikamo manje. Jastučnice s ružama - malo optimizma. Pored svakog kreveta i veliki ormar. Između svakog pacijenta paravan, da imaju svoj kutak. U dnu ogroman televizor.

Za pultom sestre i doktorka. Desno baka. Senka od žene. Kiseonik joj pomaže da diše.

- Dolaze nam pacijenti koji boluju od neizlečivih bolesti - onkoloških, neuroloških, internističkih... Ali ne može pacijent sam da dođe kod nas. Prijem je isključivo preko Kliničkog centra Vojvodine. Onog momenta kad se sanira osnovni uzrok zbog kog su hospitalizovani u Kliničkom centru, a ukoliko im je ostalo nekoliko dana da isprimaju neku terapiju ili im uopšte treba nekoliko dana, premeštaju se kod nas i odavde se otpuštaju - objašnjava Snežana, koja ističe da je sve počelo od direktorke UKCV prof. dr Edite Stokić, čija je ideja ovaj centar.

Prekoputa bake, u drugom kraju velike sobe, postelja, prekrivač taze otkriven. Na ormariću oljuštene kriške jabuke. Deka je izašao nakratko. On je od onih ređih ovde koji sami mogu sve.

U sobi pored gužva oko kreveta druge bake. I ona ima karcinom.

- Idemo, bako. Jedan, dva, tri - bodri devojka u belom dok joj lagano savija u kolenu desnu nogu, a dvojica momaka drže baku, koja sedi da ne padne.

- Nekad sam lestve preskakala - baka će kroz smeh.

Dole, kod prozora, veliki, na daljinski krevet. Da najbliži mogu da odmore pored svojih. Tu je i tzv. lift za pacijente, kojim podižu iz kreveta nepokretne.

Na vrata ulazi čovek u jakni. Prilazi ženi, odmah tu levo leži. Ne može ništa da mu kaže. Ne mrda. Ali prepoznala ga je. Nenad Višekruna svaki dan dolazi iz Bačke Palanke da vidi suprugu. Imala je, kaže, moždani udar, aneurizma joj pravi probleme, ugrađena joj je gastrostoma i kanila. Na sve to je i kuk slomila. Drži je za ruku.

Idemo da ne smetamo. To je samo njihov trenutak.

Kao kod kuće

Niz hodnik "parkirane" najmodernije hodalice. Desno, jedna prostorija pretvorena u jednokrevetnu sobu. Pored mojca, na razvlačenje.

- Tu je bio dečko od 18 godina, neki dan ode. Roditelji su bili uz njega 24 sata dnevno. Uredili smo sve ovo da ne liči na bolnicu, nego na kuću. Njima je, u stvari, dosta bolnica, potrebno im je da se osećaju kao kod kuće. Zato i majka, otac, sin, ćerka mogu da dođu u svako doba dana i noći, mogu i da noće - priča Snežana, koja zastaje da nam pokaže uramljenu zahvalnicu za doprinosu u borbi protiv kovida.

U sledeću, jednookrevetnu sobu već je stigla Ivana Prodanović. Bezmalo joj je 87 godina. Već uveliko priča sa sestrama, sve novine od minule sedmice, jer ova soba je zapravo dnevna bolnica.

- Primam derivate krvi. Godinu dana je kako sam se razbolela, primala sam ih u gradu na klinici, a sad na Mišeluku. Ovde je prelepo, sve sređeno, sestre ljubazne - veli baka Ivana pa nastavi gde je stala, treba sve ispričati.

U dnevnu sobu stiže Višekruna, pozdravio se sa suprugom.

- Najteži bolesnici nikom ne pripadaju. Moja supruga je trebalo da prima lekove isključivo u bolničkim uslovima, ali nijedna bolnica ne voli takve bolesnike jer s njima nema ko da radi. Zato nam ovo mnogo znači, a plus su i osoblje i higijena i sve na vrhunskom nivou, za razliku od uobičajenih bolničkih uslova, gde uvek dobije bakteriju. Nema bolnice u kojoj nije ležala i po Beogradu, a ovde su uslovi stvarno maksimalni - govori Višekruna.

Pred nama priručnik o poslednjim danima. Potresno videti. Ali korisno. Za sve.

- Pacijenti samim saznanjem da boluju od onkološke ili neizlečive bolesti imaju psihološki pad, pa neprihvatanje svoje situacije. Ali su u obavezi da nastave život, a mi smo tu kako bi im kvalitet života bio što bolji. Kad ne mogu više kod kuće, recimo da prime terapiju, primimo ih na nekoliko dana. Za tih nekoliko dana ih edukujemo o bolesti, pa i njihovu porodicu, i na kraju ih negde, mogu da kažem, srećno otpustimo odavde - objašnjava Snežana, te navodi i da je maksimalan boravak ovde 14 dana, a pacijenti se mogu vratiti u svakom momentu.

Empatija najbitnija

Sede u kuhinji sestre i tehničari. Svi mladi. Svi prvi posao dobili u koroni. Ispekli zanat, sad peku empatiju.

- Svi ovi ljudi oko mene birani su posebnim metodama. Ne možete raditi ovde ukoliko nemate empatiju, ako ne osetite pacijenta. Svi mi znamo da izvadimo krv, uključimo infuziju. Ali to ovde nije dovoljno. Empatija je ulaznica za Centar za palijativnu negu - kazuje Snežana.

- Gledaju serije s nama svako veče. Jedno veče smo čekali do 11 da se završi utakmica, a pacijent sedi, u kolicima, s nama i čeka - kaže Katarina Rodić, a kolega dodaje:

- A kad si donela tortu i pečenje za slavu, sastavili smo stolove, a pacijent u čelu.

- Nama nije teško ni da ih preselimo. Ženu koja nije imala transport odvezli smo kući - priča devojka, koja se zaplaka.

A suze tek krenuše kad se setiše njihovog beskućnika.

- Mlad, oko 45 godina, sa amputiranom nogom. Bio je reanimiran pa intubiran u Kliničkom centru. Nema nikoga. Ležao je ovde 12 dana, pomoću hodalice i štapa smo ga digli na noge, a uz pomoć centra za socijalni rad smestili u prihvatilište. Svako od ovih ljudi je doneo nešto tom čoveku, ako ne svoj najnoviji duks, onda duks oca ili majke. I sve ostalo, od čaše, šolje, slamčice, za početak. Na kraju je tražio da ostane kod nas - kaže Snežana, pa će:

- Ovde ljudi dođu kao da su došli u goste. Jedva čekaju da dođu. Čak 90 odsto njih žive sami. Ovde imaju s kim da progovore.

Eto mustre za sve u Srbiji. Počev od one dve prazne bolnice...

Kurir.rs/ Jelena S. Spasić