KURIR U ZAMKU GDE JE SRCE MAJKE NAŠE OMILJENE KRALJICE: Ovo je duga lista ljubavnika! Telo kod muža, srce putovalo decenijama!

Nasred zlatne sobe, u simpatičnom zamku Pelišor, u Sinaji podno Karpata, u kutiji leži srce jedne kraljice! Prababa srpskog prestolonaslednika Aleksandra i majka naše omiljene kraljice Marije Karađorđević - rumunska kraljica Marija, bila je žena burnog života i nesvakidašnjeg karaktera, o kome svedoči i njena poslednja volja da joj telo počiva kraj muža - kralja Ferdinanda, a srce daleko od supruga, koji je bio samo bleda senka od čoveka. Toliko bleda da su i Rumunija i evropski dvorovi brujali o sijaset njenih ljubavnika. Šestoro njene dece zvanično su Ferdinandova - nezvanično svačija.

Peleš, letnja rezidencija u vreme rumunskih kraljeva, u prelepom krajoliku, kao da je iz Diznijevih bajki. Alit raskoš zamka od 160 soba čovek ne može ljudski ni videti od navale turista. Najtužnija stvar ovde je ogromna slika - rumunske kraljice Elizabete sa ćerkicom Marijom. To jedino dete kralja Karola umrlo je u četvrtoj godini, što je zapravo te 1874. i odredilo sudbinu princeze Marije od Edinburga, unuke kraljice Viktorije, rođene godinu dana kasnije. Karolov sinovac Ferdinand posta prestolonaslednik, te ga po dogovoru i na brzinu oženiše januara 1893. Marijom od Edinburga. Od milošte zvanom Misi. Nije imala ni 18 leta. Odlazak u Rumuniju, za koju nije znala ni gde je tačno, za princezu rođenu na britanskom dvoru bilo je teško iskustvo. S jeseni iste godine dobijaju prvenca Karola, a već sledeće i ćerku Elizabetu. U vreme kada imaju ovo dvoje dece Marija i Ferdinand, na prelazu dva veka, u kompleksu u Sinaji prave sopstveni zamak - Pelišor, manju kopiju samog Peleša. Više liči na kakvu bogatu kuću nego na kraljevski dom. To mu daje draž.

I sve je tako dok ne dođeš do čuvene zlatne sobe. Marijina kreacija. Zidovi pozlaćeni, sve se sija... A nasred nje, na postolju, kutija prekrivena zastavom - srce kraljice! Ovde je i dušu ispustila 1938. Sahranjena je pored supruga, u crkvi u Kurtea de Arđešu. Ali bez srca. Vade ga tog jula 1938. i stavljaju u srebrnu kutijicu pokrivenu rumunskom i britanskom zastavom. Kutijica putuje na obalu Crnog mora. Polažu je u kapelu bajkovite palate Tiho gnezdo u Balčiku. Tu je Marija za života sagradila svoju oazu, kojoj pečat daje i njen zet kralj Aleksandar Karađorđević, poklanjajući stubove od belog kamena za baštu, koja i nosi njegovo ime. Turistički vodiči danas vole da ispredaju legendu da je srce tamo jer tamo počiva i njen najdraži ljubavnik. Ali nije tako. To je samo slatka priča koja se donosi iz Rumunije.

Naredila je kraljica Marija da u Balčiku srce i ostane. Međutim, ne bi mu mira. Balčik 1940. prelazi u sastav Bugarske, pa srebrnu kutijicu vraćaju kući. Tačnije, u Transilvaniju i kraljevski srednjovekovni zamak Bran, poznat kao Drakulin. Ni komunističke vlasti srcu ne daju mira, te ga 1970. nose u muzej u Bukureštu. Odatle, konačno, 2015. s najvišim državnim počastima stiže u Pelišor. Zauvek, nadaju se svi. Pa i potomci, kojima je ulaskom u EU Rumunija morala da vrati imovinu, a time i kompletan Peleš, koji sada izdaju državi kao svojevrstan muzej.

Umrla je Marija kao voljena vladarka, ali je put dotle bio trnovit i izuzetno smeo. Izazivački i prkosan. I prema mužu i prema stricu, kako su zvali prestrogog kralja Karola. Deo tog puta opisuje u memoarima "Istorija moga života", koje je pisala nakon smrti supruga, a objavila na engleskom 1934. Marija Karađorđević ih 1936. štampa na srpskom, znatno skraćene, zapravo cenzurisane.

Ne govori rumunska kraljica o svojim ljubavnim aferama. Ali imena nekih od ljubavnika, o kojima su pisali brojni istoričari, jesu tu. Drugim povodom, naravno. Jedan od prvih poznatih je Boris Vladimirovič Romanov, Marijin brat od ujaka, za koga u originalnom izdanju memoara piše da je gej, čega nema u srpskom. Boris je, inače, bio poznat i po vezi sa čuvenom balerinom Anom Pavlovom.

"Meni se naročito udvarao naš rođak Boris Vladimirović. On je bio dve godine mlađi od mene, gotovo reći još dečak. Sprijateljili smo se. Njegovo obožavanje mi je prilično laskalo... Naše prijateljstvo je mnogo godina trajalo. Kasnije... često je s lakim uzdahom izjavljivao da sam ja bila njegova prva ljubav", piše u srpskom prevodu knjige, gde navodi da im je dolazio u Sinaju.

Sledeći, a krenulo je i to potkraj 19. veka, jeste poručnik George Zizi Kantakuzino. Kad je pukla bruka, Mariju šalju kod majke u Koburg. Čak se piše da je tada, navodno, rodila dete, za koje se ne zna je li bilo mrtvorođeno ili je dato u sirotište. Ono zvanično ne postoji. Treće zvanično dete je potonja naša kraljica. U to vreme odnosi na rumunskom dvoru bili su više nego zategnuti.

"Samoj sebi sam prorekla da će moje treće dete biti dete 'plača', jer sam se u ono vreme stalno plačem uspavljivala. Ali gle, kad se rodilo, rodilo se dete radosti. Za mene je to bilo više nego uteha, za mene je to bilo otkrovenje i to sam dete zavolela svom snagom neiskazane materinske ljubavi i sreće... Bila je devojčica i na krštenju dadosmo joj ime Marija, dobi ime svoje majke, staramajke i prababe. U samoj porodici dadoše joj ipak ime Minjon i to joj ime i dan danji osta. Minjon je rođena 9. januara 1900. u Goti, gde sam pred porođaj bila došla", piše Marija u memoarima, a u Pelišoru i danas stoji kakva je bila spavaća soba Minjon, koju su 1922. udali za Aleksandra Karađorđevića.

Beli nameštaj, kristalni luster, nad uzglavljem kreveta u čijim krajevima su figurice lavova, slika je malene Minjon. Na nahtkasni majke joj Marije. Sve je iz Beča, pa i slike čuvenog Hajnriha Leflera koje ilustruju motive iz bajki. Slike dražesne devojčice Minjon su na svakom koraku zamka.

Novi, 20. vek je na samom početku doneo i novu vezu Mariji. Prebogatog Valdorfa Astora upoznaje 1901. u Londonu.

"Moji najdraži prijatelji od svih su bili Astori. Upoznala sam Valdorfa Astora i njegovu sestru Polinu u vreme krunisanja kralja Edvarda... Astorovi su pozvali muža i mene da provedemo nekoliko nedelja u Klivedenu... Tih nekoliko nedelja... spadaju u najsavršenije uspomene mog života. Čisto blaženstvo... Valdorf i ja smo zajedno jahali, dugo lutali kroz izuzetan krajolik, povremeno galopirali u parku Vindzor. Bila je to apsolutna sreća", tako je počelo, a može se pročitati samo u originalu, jer u srpskom prevodu nema čitavog poglavlja "Moji prijatelji".

Astorovi su dolazili i u Sinaju, gde Valdorf Mariji i njenoj deci šalje konje iz čuvenih engleskih štala, a ona piše da je "kralj Karol cenio ove mlade ljude", kao i da je "strogi vladar Rumunije manje-više odobrio ovo prijateljstvo". Život ih rastavlja kad se Paulina udaje, a potom i Valdorf ženi (1906). Marija, u međuvremenu, 1903. rađa četvrto dete - sina Nikolaja.

Ipak, ljubav života, kako pišu svi, bio joj je zgodni Barbu Štirbej, s kojim se zbližava 1907. tokom velike seljačke bune, kada se svi sklanjaju ovde, u Sinaju.

Ćerku Ileanu rađa 1909. godine (na Vikipediji su pod otac navedeni i kralj Ferdinand i Štirbej), a potom 1913. najmlađe dete Mirču, koji je poživeo svega tri leta. Kažu da oboje liče na Štirbeja, koga kralj Karol postavlja za upravnika kraljevih dobara 1913. i koji je Mariji telefonom javio 10. oktobra 1914. da je postala kraljica, odnosno da je kralj Karol umro.

"Povučen, a ne sujetan, knez Štirbej je tih i nezapažen život u krugu svoje porodice pretpostavljao gurnjavi i metežu javnog života...", opisuje ga Marija, koja među prijateljice ubraja i njegovu ženu Nadeže kao "vrlo otmenu pojavu i dražesnu gospođu".

Naposletku, 1918. upoznaje Kanađanina Džoa Bojla, koji dolazi na službu u Rumuniju i s kojim se zaključuje lista najpoznatijih ljubavi voljene rumunske kraljice. Iste one koja je bila bolničarka i u Drugom balkanskom i u Prvom svetskom ratu, one koja je za Rumuniju pregovarala uslove mira u Versaju i koja je 1922. krunisana (zajedno s mužem) kao kraljica tzv. Velike Rumunije, kakva beše između dva rata.

Nakon svega, ne čudi što joj je srce daleko od kralja Ferdinanda...

Jelena S. Spasić