SLOBODANKA GAZI 9. DECENIJU, CRVENOM KRSTU POMAGALA VIŠE OD 50 GODINA! Otkrila kako treba postupati s ljudima: Poslala JAKU PORUKU
Slobodanka Soja Milovančević iz Topole ima 87 godina, a više od 50 je volonterka Crvenog krsta u ovom mestu. Iako gazi devetu deceniju, i dalje pomaže ljudima, kako kaže, makar i lepim rečima.
- Radila sam pedeset i nešto godina, dve dok se nisam razbolela. Kad god bi me zvali, ostavljala bih svoj posao i odlazila u pomoć drugome. Visoke škole nisam završila, bila sam domaćica, ali oduvek sam imala sklonosti ka pisanju, ka poeziji i prozi, pa sam tako i počela da vodim dnevnik i pišem svih ovih godina o svim korisnicima. Svačiji život je roman za sebe, sve detalje pamtim i dan-danas - priča za Kurir Milovančevićeva, najstarija volonterka u Srbiji.
- Dežurala sam u kuhinji, obilazila korisnike, dnevno pešačila kilometrima daleko, bila kod bolesnih, siromašnih, svega se nagledala... Ono što je bitno za jednog volontera jeste da mora celog sebe da posveti ljudima, da oceni i proceni kako će s kim razgovarati, da ga uteši, nasmeje pomogne mu. Nema veće sreće nego kad vratite osmeh na nečije lice i nadu u nešto bolje.
I dok se priseća prošlih dana, baka Soja, koja je naširoko poznata po svom nadimku, kaže da ima pregršt prelepih uspomena iz tog perioda. Ali i onih ne baš tako lepih...
- Ljubav prema ljudima me održava u životu. Volonter mora da bude strpljiv, staložen, ne sme da bude drzak. I mnogi od korisnika me i dan-danas pamte, a mnogi su i pomrli. Sve ja to beležim. Ko je kad dobio ćerku, sina, unuka, sve je u mom dnevniku. Onaj ko umre, stavim mu crveni krstić, a oni koji su živi, zovu me i dan-danas i pamte po najboljem. Nego, pamtim i one ne baš lepe trenutke, kada su me i ispljuvali, ali i tada bih znala da odgovorim. Jedna žena me je baš vređala, a njen muž me je molio da joj oprostim.
I rekla sam mu: "Nemate pojma kakvih ljudi ima, pa vaša žena je cveće."Žene su mnogo zahtevnije od muškaraca i to sam naučila za sve ove godine - uz osmeh konstatuje Milovančevićeva, koja je trenutno u Beogradu, da prezimi kod sina i zeta, a onda će, nada se, na proleće svojoj kućici na Oplencu, iz koje niko nije izašao neugošćen:
- Išli smo u posete domovima za stare, kod dece bez roditelja, tako sam posle svim tim ljudima napisala knjigu "Snovi i java". Čitala bih deci pesme, pisala im uloge, reči pomažu ako ne može delo. Volonter mora da ima srce i snagu da svakog obiđe i ja nikada nisam odustala, čak i kad ne mogu siđem bar u kuhinju da pripremim obrok.
Teško mi je što zbog starosti i bolesti ne mogu da budem aktivna kao pre, a nekad sam pešačila po snegu, kiši, suncu... Šta ti je život - utone u misli baka Soja, koja kaže da ne voli da se hvali svojim dobrim delima, ali odlika samo velikih ljudi je pomagati drugima, a ne očekivati ništa zauzvrat.
Kurir.rs/ Aleksandra Kocić
Bonus video:
"NEĆU DA OLOŠ UPRAVLJA SRBIJOM" Vučić: Podigli smo zemlju iz potpune propasti, kao feniks iz pepela! Kažem vam - prekinite, o prelaznoj vladi se neće odlučivati