Međugeneracijska nesolidarnost: Osvešćivanje o uticaju stereotipa na kvalitet života starijih sugrađana

Intervju

“Manifestacije međugeneracijke nesolidarnosti idu od onih banalnih tipa “kuda su ovi starci krenuli ranom zorom, u špicu saobraćajne gužve, zauzimaju mesta u autobusu umesto da sede kod kuće”, do onih puno opasnijih u kojima ih optužuju za političku i ekonomsku situaciju u zemlji”, kažeza Kurir prof. dr Gordana Bujišić, lekar specijalista psihijatar – psihoterapeut i docent na Medicinskom fakultetu u Osijeku, gde, između ostalog, predaje i gerontologiju - nauku o starenju.

- Osim direktnih napada na starije osobe, zapanjuje gotovo potpuno odsustvo empatije mlađih prema starijim osobama. Sve navedeno i puno drugih pojava dovode do diskriminatornog položaja starijih osoba u društvu pri čemu treba naglasiti da situacija u Srbiji nije ništa lošija nego drugde te međugeneracijska nesolidarnost prestavlja, na žalost, svetski trend. Međugeneracijska nesolidarnost zapravo ima svoje ime koje se odomaćilo u literaturi, a to je “AGEIZAM”

Koje vrste stigmatizacije su često prisutne, kada je reč o starijim ljudima?

>- Najteža stigmatizacija starijih osoba je pretpostavka da oni nisu dovoljno kompetentni u bilo čemu, da ništa ne razumeju te da ih u skladu sa time ne treba ništa pitati, niti uvažavati nego trebaju biti skrajnuti kao građani drugog reda. Često ih optužuju da koriste ekonomske resurse zemlje, posebno zdravstvenog sistema, da se preveliki novac izdvaja za penzije i druga davanja, a oni to, prema mišljenju značajnog dela javnosti, ne zaslužuju. Neretko i članovi porodica starijih osoba imaju isti stav prema starijim ukućanima, zanemarujući njihovo mišljenje i njihove emocije što pogubno deluje na starije osobe. Poruka koja im se tako šalje je strašna, govori da su bezvredni i oni i njihovi životi.

Kako stereotipi o starijima mogu doprinositi osećaju diskriminacije?

- Mišljenje mnogih je da stare osobe pripadaju prošlim vremenima, da su njihovi stavovi anahroni i da ne razumeju aktualna zbivanja u društvu. Posledično, to dovodi do stava da stare osobe ne mogu biti punopravni članovi društva nego trebaju biti skrajnuti do mere da nemaju pravo dati svoje mišljenje na bilo koju temu. U našem društvu puno toga se prelama kroz političku prizmu i nije zanemarljiv stereotip da starije osobe pripadaju isključivo određenim političkim idejama koje se nekima ne dopadaju i vrlo često to komentarišu na načine štetne po starije osobe. Realnost je da starije osobe imaju mnogo znanja, veština i iskusta koja nemaju priliku koristiti što dovodi do vrlo frustrirajuće situacije i loših osećanja radi kojih se starije osobe povlače.

Koje su posledice stigmatizacije i zlostavljanja starijih ljudi na njihovo fizičko i mentalno zdravlje?

- Stigmatizacija starijih osoba kao manje vrednih članova društva neretko ide i korak dalje, mnogi od njih su žrtve zlostavljanja ne samo psihičkog nego i fizičkog od strane njima bliskih mlađih osoba za koje se pretpostavlja da bi ih trebali zaštititi i osigurati im mirnu starost. To dovodi do pogoršanja hroničnih bolesti te do celog niza psihosomatskih obolenja i depresije. Depresija kod starijh osoba često je zanemarena, što također predstavlja određeni vid stigmatizacije, a zanemarena depresija vodi ka rezličitim oblicima suicidalnog ponašanja. Stopa izvršenih suicida najviša je u osoba starijih od 65 godina, to je najstrašnija posledica stigmatizacije i zlostavljanja, koji često zanemarujemo.

Kako socijalna izolacija i usamljenost mogu uticati na mentalno zdravlje starijih ljudi, i kako se može pomoći u prevenciji ovih problema?

- Socijalna izolacija i usamljenost predstavljaju stvarnost većine starijih osoba bez obzira gde žive u svetu. Usamljenosti su posebno izložene starije osobe koje žive u velikim gradovima jer u tradicionalnim sredinama i dalje imamo višegeneracijske porodice koje žive u istoj kući dok model života u gradu uglavnom podrazumeva samo nuklearnu porodicu u kojoj nisu bake i deke. Kada govorimo u starosti, reč koja se provlači u svim sferama života je gubitak – gubitak zdravlja, socijalnog statusa, finansijske stabilnosti te gubitak partnera i prijatelja. Svi nabrojani i brojni drugi gubici osnova su usamljenosti i socijalne izolacije. Sve duža očekivana životna dob, odnosno, sve duži životni vek uzrok je brojnih degenerativnih poremećaja i hroničnih bolesti koje vrlo često ograničavaju pokretljivost starije osobe te se njeno funkcionisanje ograničava na vlastiti dom. Osim toga, nepovoljna finasijska situacija kojoj je izložena većina starijih osoba jer su primanja odlaskom u penziju manja nego ranije, a troškovi često povećani radi visokih troškova lečenja i rehabilitacije, ograničava njihove mogućnosti putovanja i odlazaka na društvena događanja. Na kraju možda najvažniji gubitak koji dovodi do izolacije je gubitak prijatelja i supružnika. Sve ovo dovodi do izaženog osećaja usamljenosti, usamljenost dovodi do neraspoloženja i gubitka volje i želje za druženjem i tako se starija osoba nalazi u začaranom krugu koji često dovodi do depresije. Depresija je statistički najzastupljeniji psihijatrijski poremećaj u svim uzrastima i svuda u svetu, no deresija kod starijih osoba ima posebnu težinu jer depresija pogoduje razvoju demencije i neretko završava suicidalnim ponašanjem.

Pitanje prevencije psihičkih poremećaja jedan je od najznačajnijih javnozdravstvenih problema sa kojima se sva razvijena društva sve više bave. Najbolja prevencija je zapravo podizanje kvalitete mentalnog zdravlja tokom života sa ciljem da osoba koja ulazi u stariju dob bude što spremnija za izazove koji su pred njom. No, ako smo to propustili kao društvo, nikada nije kasno. Različiti programi koji dovode do aktivnijeg života, programi koji stariju populaciju uključuju u različite aktivnosti čine da osoba manje oseća ranije spomenute gubitke, da oseća pripadnost određenoj grupi. Međutim, najviše ipak možeučiniti njihova porodica uključivanjem – koncentrični krugovi

Kako se starije osobe mogu suočiti sa stigmom i stereotipima koji često prate proces starenja?

- Starije osobe ne prestavljaju jedinstvenu grupu, oni se u mnogim osobinama razlikuju te posledično, različito se suočavaju sa stigmatizacijom i stereotipima kojima su izloženi. Oni koji imaju jače veze sa mlađim članovima svoje porodice puno bolje se suočavaju sa problemima, imaju manju učestalost bolesti i nižu stopu smrtnosti. Dakle, porodica je ta koja najviše može pomoći u prevazilaženju problema no ne može se u potpunosti teret međugeneracijske solidarnosti preneti na porodicu. Društvo u celini mora pomoći afirmaciji starijih osoba uključujući ih u različite aktivnosti koje afirmišu njihova znanja, veštine i iskustva. Osobe uključene u ove aktivnosti puno bolje se suočavaju sa stigmatizacijom i stareotipima.

Kako se stariji ljudi mogu nositi s usamljenošću i depresijom, a koje su preventivne mere za očuvanje njihovog mentalnog zdravlja?

- Sve populacijske grupe teško se nose sa usamljenošću koja najčešće i dovodi do depresije, a posebno starije osobe koje se uz usamljenost suočavaju i sa stigmatizacijom i stereotipima. Sami ne mogu puno učiniti za svoju dobrobit jer najčešće nemaju ekonomske i druge mogućnosti kojima bi smanjili osećaj usamljenosti tako da je uloga društva nemerljiva. Brojne aktivnosti sada se provode i kod nas sa ciljem prevencije usamljenosti i depresije – klubovi za starije osobe pri gerontološkim centrima, dnevni boravci za zdrave, ali i za psihički bolesne starije osobe, organizirana telesna aktivnosti i organizovana putovanja. U zadnjih nekoliko godina pratim aktivnosti opštine Savski venac na kojoj živim i broj aktivnosti namenjenih starijima je sve veći iz godine u godinu. Nude se edukacije za korištenje računara i učenje stranih jezika, različite vrste telesnih aktivnosti te putovanja i sve te aktivnosti su besplatne. Upravo takve aktivnosti se preporučuju tako da smo na dobrom putu ili barem ima svetlo na kraju tunela.

Profesorka Bujišić autorka je više knjiga i stručnih i naučnih članaka uglavnom iz polja socijalne psihijatrije ("Dete i kriza", Osnove konfliktologije, Etika u medicini i zdravstvu).

Kurir.rs/Jelena Vukić