MUŽ NA SAMRTI OVO PORUČIO ŽENI: Bilo je spektakularno, MOGLO JE I DUŽE! Nemoj da cmizdriš, putuj, pleši, SMEJ SE NA SAV glas!

Da nesebična ljubav, iako retka, nije mit, dokazuje i potresna ispovest jedne žene koja je psihijatru dr Vladimiru Đuriću na terapiji ispričala šta joj je njen muž, pacijent na hematologiji poručio pre nego što je umro.

- U moru ružnog, zatucanog, posesivnog i primitivnog koje čujete veoma često kada ljudi pričaju o svojim partnerima na psihoterapiji, sporadično se desi i poneki pravi pravcati Biser.

Doduše i ovaj se desio u ružnim uslovima...

Kako to obično biva...

Na jednoj od poslednjih poseta svom suprugu koju je moja klijentkinja imala na intenzivnoj nezi hematologije...

Tog dana je njen muž bio posebno raspoložen...

U nekom čudnom miru i prihvatanju neminovnog...

Iako vidno iscrpljen bolešću zbog koje je i ležao na tom umiralištu...

Samo ju je privukao i prošaputao...

"Slušaj Bebo...niko nije sa boljim ženčetom proveo život...moglo je i duže...ali šta da radimo...sve što je lepo kratko traje...

Imam jednu veliku molbu za tebe...

Pošto znam da ćeš sad da se potreseš kad ja capnem...

Nemoj da mi cmizdriš tu i da se samosažaljevaš godinama...

Sve je to deo života...

Lepo nam je bilo...

Spektakularno...

Niko nije živeo bolje nego mi...

Nemoj sad to da kvarimo...

Želim da nastaviš svoj život...

Da radiš sve ono u čemu si najbolja...

Da budeš lepa...

Da putuješ...

Da trešti naša muzika kroz spuštene prozore dok voziš uz neko more...

Da žmureći plešeš u kafani...sa cašom vina u ruci...zgodna kao neka boginja...

Da se smeješ na sav glas...sa našim potpuno luckastim prijateljima...

I obavezno...

Ali obavezno...

Da nađeš sebi nekog momka...

Da bude dobrog srca...duhovitog uma i dobar u krevetu...

Da te oporavi...

I vrati ti radost življenja...

Motriću pomno sa Oblaka da li mi je žena srećna i namirena...

Nemoj da moram da te podsećam na ovaj dogovor sa grmljavinom...

Neka to bude mala pobeda naše porodice nad ružnim...

Hajde pa mi smo makar uvek bili iz Porodice Nasmešenih...

Nećemo to ni sad da izgubimo...

Obećaj mi..."

I samo se nasmešio...

Sa tim upalim očima...

Poljubio je...

I zadremao...

Snom pravednika...

Ljubav je uvek bila veoma jednostavna...

Izrasteš u sebi dovoljno da uopšte i možeš nekoga da zavoliš...

Nađeš sebi nekog svog...

Poradite onda zajedno na svim svojim potencijalima...

Kako bi se vinuli u više...lepše i smislenije slojeve postojanja...

Potrudiš se da mu pružiš najbolji mogući život...

I shvatiš da je prava sreća uvek bila u slobodi i u davanju...a ne u uzimanju...

Samo početnici u ljubavi se raduju zbog toga kako im je sa nekom osobom...

Majstori su fokusirani na to kako je toj njihovoj osobi sa njima...

I odatle crpe radost...smisao...snagu i sreću...

A s obzirom da u usrećivanju nekoga nema gornje granice...

Jednostavno nema maksimuma...

Slično je i sa ljubavlju...

Ukoliko je zrela...

Ukoliko je dobro kalibrisana...

Ukoliko je usmerena u pravcu slobode... kreativnog i lepog...

I ona je neograničena...

Kao što je neograničen i osećaj u grudima kad ti je srećan neko tvoj koga voliš...

Pa makar to bilo i na sasvim neobične načine...

Retko šta je na ovoj planeti veličanstvenije...

Bonus video: