BORBA ZA RAVNOPRAVNOST BRANKICE JANKOVIĆ: Čak 14 godina od osnivanja institucije poverenika i borbe za temeljne vrednosti

Institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti formirana je pre 14 godina u Srbiji kao odgovor na borbu protiv diskriminacije sa kojom smo se svi barem jednom suočili. Diskriminacija može biti posledica predrasuda, stereotipa, nedostatka obrazovanja ili svesti o pravima, nedostatka zakonske zaštite ili njene neefikasne primene i drugih faktora. Zato institucije poput Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i organizacije civilnog društva igraju važnu ulogu u borbi protiv diskriminacije osetljivih i manjinskih grupa, kroz pružanje podrške, zagovaranje za promene politika i praksi, obrazovanje javnosti, i pružanje pravnog saveta i pomoći žrtvama diskriminacije.

Tokom osam godina na čelu institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za Brankicu Janković, za poznatu srpsku aktivistkinju za ljudska prava i rodnu ravnopravnost, prilika je da kontinuirano radi na zaštiti od diskriminacije i promovisanju ravnopravnosti u različitim sferama društva. Borba za jednakost polova, zaštitu žena od nasilja, prava LGBT zajednice, osoba sa invaliditetom i drugih marginalizovanih grupa, karakteriše njen rad sve ovo vreme.

U podkastu „Biti žena“, Janković je govorila je o nadležnostima institucije koju predvodi. Ona je najpre pozvala sve gledatelje i gledaoce da se obrate instituciji Poverenika svaki put kada smatraju da su diskriminisani, odnosno, nejednako tretirani na osnovu– pola, invaliditeta, starosnog doba, fizičkog izgleda, imovnog stanja, zdravstvenog stanja ili bilo kog drugog ličnog svojstva.

• Naš zakon je predvideo 20 osnova diskriminacije, ali najčešći su pol, starosno doba, invaliditet, nacionalna pripadnost, zdravstveno stanje, seksualna orijentacija, imovno stanje ili kombinacija tih ličnih svojstava. Građani nam je prijavljuju pritužbom koja se nalazi na našem sajtu, ali prihvatamo i telefonski poziv, takođe odlazimo i na teren. Postupak je potpuno besplatan.

Smatra da su ključni problemi našeg društva razne nepravde.

• Ljude boli to što svako svoje pravo otežano ostvaraju. Kažu mi da kada odu kod državnog organa, na primer, za ostvarivanje prava na tuđu negu i pomoć, kažu da su imali osećaj da je postupak išao u pravcu da im se ne dodeli pomoć. Takođe mi kažu da kada žele da ostvare neko svoje pravo, ne naiđu na pomoć i razumevanje, nego često na korišćenje administrativnog i birokratskog jezika. Zato volim nekim kolegama da kažem: „Nemojte opsenjivati prostotu, mi smo završili tu školu, mi to znamo. Nije u redu da sa građanima koristimo neki jezik koji oni ne razumeju. Hajde da to prevedemo, hajde da popunimo taj formular. Hajde da se ne pravimo da smo mnogo pametni, nego da pomognemo. To građanima smeta“.

Međutim, kako i sama konstatuje u podkastu „Biti žena“, iako je učinjen određeni napredak u ovoj oblasti, ostaje mnogo posla kako bi se osiguralo da svi građani Srbije uživaju jednaka prava i mogućnosti, bez obzira na njihovu pripadnost osetljivim ili manjinskim grupama, ali i dodaje da „Srbija po tome nije izuzetak od ostalih država“.

• U Evropi moje kolege kažu da i oni velike probleme imaju sa svojom administracijom…. Građani imaju osećaj da se državna uprava od njih mnogo otuđila, da ih ne čuje, ne razume, da ne želi da im pomogne, boli ih nepravda. Pravda i nepravda ne mogu da budu selektivne, dešava se da pravda stigne samo za neke, a za neke ne. To razara državno tkivo, ta nepravda vodi u beznađe – kaže Jankovićeva.

Teških slučajeva u praksi za ovih osam godina bilo je mnogo, ali jedan izdvaja:

• Najviše me je pogodilo pitanje diskriminacije u školi kada su deca napravila neku aplikaciju preko koje su proveravali drugoj deci da li su patike i garderoba druge dece fejk ili original…. Samo mogu da zamislim koliko je to bolno da se dete oseti loše jer nešto nema – kaže ona.

Ona je takođe upozorila da „svi treba da budemo prestravljeni pred činjenicom da smo tokom prošle godine izgubili 28 ljudskih života, a trista i nešto u prethodnih deset godina“.

• To su strašne brojke, a još strašnije je šta je iza toga, koliko je dece ostalo iza tih majki koja se nikad neće oporaviti. Ne verujem da postoji stručnjak u toj oblasti, ma kako dobar bio, ko može da vas izleči od toga što ste gledali kako vam otac ubija majku, a imali ste 12 ili 13 godina. Zato ne sme da postoji relativizacija nasilja, niti bilo čije pitanje šta je ona čekala, čime ga je izazvala, da li je ona kriva, da li ga je nešto naljutila…. Ceo sistem mora da funkcioniše tako da uvek razmišlja iz pozicije podrške žrtvi, koja treba da bude pitana o tome šta je potrebno da uradimo da joj pomognemo, da se oseća bolje i sigurno i kako da izađe iz začaranog kruga nasilja. Takav sistem još nije napravljen, ali postoji napredak.

Skeniranjem (slikanjem) kamerom telefona ovog QR koda stižete do treće epizode podcasta Biti žena koja će biti dostupna od 19.00.

• Podkast „Biti žena“ realizuje WMG sa nemačkom fondacijom Konrad Adenauer i holandskom fonadacijom Eduardo Frei.

Promo