ZORAN JE ČOVEK SA SRCEM U TORBI: Već 7 godina ne odavaja se od aparata koji mu život znači, a kad se upali alarm, mora da reaguje

Devetog decembra ove godine biće tačno 7 godina kako u grudima Zorana Milićevića (50), kuca u potpunosti veštačko srce, i isto toliko čeka novi organ. Životom na baterije i na struju svih ovih godina Zorana se vinuo u sam "vrh". Prvo, on je prvi Srbin kojem je ugrađena veštačka pumpa, onda se nakon toliko godina ispostavilo i da je čovek koji najduže živi bez svog srca, ne samo u našoj zemlji, već i u svetu, a nedavno je konačno dobio i parking kartu za invalide, koja mu je bila preko potrebna.

Inače, po pravilniku, pravo na povlašćenu kartu nemaju osobe koje žive sa veštačkim srcem, odnosno čekaju organ, a njih nema mnogo. A Zoranu i osobama sa istim ili sličnim problemom ona mnogo znači.

Problem sa disanjem ukazao na slabljenje srčanog mišića

Svih ovih godina, upravo Nataša je Zoranu najveći oslonac i podrška. Imao je 44 godine, i bio je u punoj snazi kada je osetio da nema dovoljno vazduha pri uzdahu. Po odlasku kod lekara, čudio se. Tada on, a danas doktori. Jer, rezultati analiza govorili su da ima kardiomiopatiju, i da mu srce radi sa 5 odsto kapaciteta, a profesor geografije, koji je sada u invalidskoj penziji se tada tako nije osećao.

- Ti izvesni problemi sa disanjem ukazali su da mi je uvećan srčani mišić, i da on slabi do te mere da nije mogao više da pumpa krv koliko je dovoljno. Srce je moralo ili da se transplantira ili da se ugradi veštačko, a pošto u to vreme nije bilo uopšte donora, jedino prelazno rešenje bilo je veštačko srce sa kojim živim i danas - kaže Zoran.

Njemu je veštačko srce ugrađeno na Institutu za kardiovaskularne bolesti "Dedinje", čiji je on pacijent. U ovoj ustanovi sada Zoran i čeka organ, a nade su sve veće jer je "Dedinje" dobilo dozvolu za presađivanje ovog organa.

Do tad, Zoranov život sveo se, uglavnom na boravak u stanu na Bežanijskoj kosi, koji ispunjava zvuk aparata, za koji je vezan. Kao i za struju.

- Život sa veštačkim srcem, nije tako problematičan i loš ali, naravno, ima brojnih ograničenja. Mora da se prati svaki signal koji aparat šalje - kaže on, a Nataša dodaje da aparati imaju dva motora, i kada jedan otkaže drugi preuzima, ali se tada uključuje crveni alarm, koji ima prodoran, pišteći zvuk:

"Kada se on uključi mora hitno da se menja aparat, a koliko je to hitno - 2, 3, 5, 10 minuta to ne znamo".

Alarm se pali u raznim situacija, može da probudi zgradu

Alarm se, inače, pali u različitim situacijama i u zavisnosti od njih, on je drugačiji. Pali se kada su baterije, koje traju 2 sata, pri kraju, kada se pregreju, pali se i u slučaju da je Zoranu visok pritisak, kada mu je drugačiji protok krvi... Zvuk alarma može biti takav da se tokom noći probudi cela zgrada.

Srce koje je u Zoranovim grudima čuje se jače u odnosu na pravo, deluje kao da vibrira, i mnogo brže kuca. Kao da stalno trči, ili radi vežbe. Ono ima 126, 127 otkucaja u minuti, dok je broj otkucaja srca zdrave osobe u stanju mirovanja 60 do 100 u minuti.

- Tako je da bi mogla krv da se pumpa duž celog organizma - govori Zoran.

Dodaje da aparat ne sme da se kvasi, ne sme na vrućinu, na hladnoću. Rezervne baterije i aparat uvek mora da ima uz sebe.

Bez obzira na sve to, Zoran ističe da mu je najbitnije da je živ. Sve je to zahvaljujući aparatu koji ga održava, a kojeg, ipak, želi što pre da se oslobodi, i dobije novi organ.

Za kraj, Nataša ističe su im sve ove godine život olakšali ljubaznost i predusretljivost lekara i sestara Instituta za kardiovaskularne bolesti "Dedinje".

- Nikada se nije desilo da ih pozovem, ili da pošaljem poruku, a da se ne jave. Uvek su nam krajnje ljudski pomagali, i mnogo smo im zahvalni na tome - rekla je Nataša.

Kurir.rs/Blic

Preneo: R.J.