MILENKO JE POSLEDNJI NAPUSTIO RASA KOŠARES "Njih 1.500 krenulo na nas STO! Svi su mislili da smo MRTVI" Otkrio šta ga NAJVIŠE BOLI

Poslednji graničar koji je tokom napada na Košare, 9. aprila 1999. napustio kotu Rasa Košares na samoj granici sa Albanijom, Milenko Marić, kaže da taj dan nikada neće zaboraviti, a da je priča o odbrani Košara priča o bratstvu koje i dalje traje.

Te godine je prebačen na Košare i odatle se nije pomerao sve dok nije teško ranjen.

- Od 1998. godine na Košarama smo imali upade, razbijanje terorističkih grupa, unos oružja, oduzimanje... Mislim da je bilo više od 50 tih napada na naše položaje. Međutim, taj 9. april je bio jedan od najtežih dana. To je krenulo ujutro i nije se više znalo odakle i sa čim se puca. Ipak, bili smo opkoljeni sa svih strana. To prvo jutro je na nas 100 krenulo njih 1.500. To treba preživeti - kaže Marić.

Priznaje da ni danas, 25 godina kasnije sećanja na taj 9. april nisu nimalo bleđa.

- Ne može da se taj 9. april izbaci iz glave - ističe.

Objašnjava da je sveopšti napad na Košare počeo oko 4.15 časova artiljerijskim napadom na karaulu Morina, ali da se vatra ubrzo preselila i na njihove položaje.

- Napad iz Albanije počeo je artiljerijskom pripremom u ranim jutarnjim satima, oko 4. 15 časova prema karauli Morina, ali vatra se ubrzo preselila i na položaje karaule Košare, prvo na zasedno mesto C4, a zatim i na položaj Rasa Košares. Napadnuti smo sa artiljerijom. Nema šta nas nije gađalo da bi nas isterali odatle jer je to bio najviši nivo koji je držao ne samo Košare, već i deo Albanije - priča.

Sa još osmoricom graničara Marić je bio upravo na položaju Rasa Košares koji se tog prvog dana našao na najžešćem udaru.

- Prvo je krenuo napad na C4 gde su primećeni, pa na Rasa Košares gde sam se nalazio. C4 je od nas tražilo podršku, ali smo uspeli da ispalimo samo jednu minu i tada su nas poklopile artiljerijske jedinice iz Albanije. Tu je na hiljada mina palo. I svi su mislili da smo mi gore mrtvi - priča Marić.

Objašnjava da je oko 9.30, 10 časova artiljerija naglo zaćutala. Tada je počeo kopneni napad.

- Prvi napad je krenuo sa 501 i od Kaptaže ka nama. Prvo smo odbili jednom, pa smo opet bili poklopljeni. Kako smo posle saznali, gađali su nas Plotunima, to su sedmocevni bacači raketa. I već u 12 časova smo se rasturili po zasednim mestima 502. Posle mene, niko na Rasa Košares posle 14 časova nije - navodi.

Kaže da kada su ih ostali graničari videli, nisu mogli da veruju da su preživeli.

- Uspeli smo da se izvučemo sa jednim ranjenim. Nažalost, taj vojnik je preminuo posle 1999. godine. Ako je potrebno reći, umro je prirodnom smrću - kaže Marić.

Napadi na Košare nastavljeni su nesmanjenom žestinom celog tog dana. On je ranjen u jednom od artiljerijskih napada tokom te prve večeri.

Geleri minobacačke mine pokidali su mu stomak i polomili desnu nogu.

- Saborci su me nekako spustili do Batuše. Bilo je to veče dosta i ranjenih i mrtvih. Mene su prvo prebacili u bolnicu u Prištini gde sam proveo 20 dana, pa zatim u Vojnu bolnicu u Nišu. Tu sam ležao pod šatorom, pored bolnice, nije bilo mesta. Kada mi se rana ucrvljala hitno su me prebacili na VMA i tamo sam dočekao kraj rata - objašnjava.

Kaže da mu smeta što ni danas, 25 godina od bitke na Košarama,mnogi ne znaju pravu istinu, posebno o ulozi 53. graničnog bataljona.

- Trebalo bi barem neka istina da se kaže, a mnogi ne znaju pravu istinu. Mnogi su videli Košare samo na fotografiji. Izgleda da su svi bili na Košarama samo graničari nisu. I to naravno boli. Proveli smo 15 meseci tamo, a nigde nas nema, a ko je bio osam sati tog ima svuda - ističe Marić.

(Kurir.rs/Kosovo Online/Preneo: Đ. M.)