NE GAZITE MI JASENOVAČKE BELE RADE! Potresne reči gimnazijalke: Za svaku postradalu dušu rađa po cvet! Pronalazim moje prezime...

Susret sa Jasenovcem, večitim simbolom srpske tuge i zla ustaškoga, potresno je u tekstu objavljenom u Politici opisala Dorotea Vorkapić, učenica III/2 Prve beogradske gimnazije. I njenim rečima vas prepuštamo sada...

Dajte jednom detetu poput njih papir i olovku. Recite mu da nacrta nešto čega se najviše plaši. Videćete kako se slika polako pretvara u čudovište s oštrim čeljustima, stvorenje iz priča da zastraši decu kako bi se naučila ispravnom ponašanju. I onda ih dovedete na ovakvo mesto i sledeće što će želeti da nacrtaju jeste čuvar logora u zelenoj uniformi koji mu se obraća na gotovo istom jeziku, koji ih u najboljem slučaju šiba palicom. Nacrtaće vam svog isto tako nedužnog vršnjaka kome je mozak skoro ispran ovim zverskim idejama. Pitajte odraslog čoveka čega se najviše plaši. Ono što će vam samo hrabriji reći, što je toliko surovo iskren odgovor, jeste: sebe. Nijedno biće nije spremno da naudi čoveku koliko drugi čovek.

Šetam po muzeju u kojem je na zidovima opisana najblaža verzija ovog pakla na Zemlji, ali čak je i to dovoljno da osetite kako vam težina leže na grudi.

„Pogledaj gore", kaže mi tata. Čujem daljinu u njegovom glasu, pomišljam šta li ću ugledati kad podignem pogled. Vidim providne tablice s imenima žrtava logora. Andrija Vorkapić, Đuro, Milan, Nikola, Slavko... Knedla mi zastaje u grlu, od tog momenta do ovog sada i dalje je tu.

Pri izlasku iz muzeja zastajem da vidim knjigu imena nastradalih. Pronalazim svoje prezime, među njima je jedna žena po imenu Anka, saznajem da je Slavko u momentu svoje smrti imao tek 18 godina. Osetim gađenje prema sebi što tri meseca unapred planiram svoj 18. rođendan. Prelistavam knjigu, osećam kako je sebično od mene da samo pređem preko nečijeg, meni nepoznatog, imena.

Ali knjiga je toliko obimna da bi mi trebalo najmanje nekoliko nedelja da svakome odam počast time što ću ih barem primetiti kao ljude od krvi i mesa, onako kako ih Ustaška partija nije videla. Pošto nemam dovoljno vremena i tata je već izašao iz muzeja, zatvaram knjigu sa saznanjem da barem nisam pročitala prezimena meni bliskih porodica, ali i s time da ovaj broj od 46.685 Srba, od kojih su 12.668 deca, treba pomnožiti sa pet, šest, osam... i neka sam ja besna i razjarena kroz čitavu priču, znamo da je ovo jedan umanjen, lažni podatak.

I tako izlazim, šetam sa tatom, svako u svojim mislima, ka spomeniku Cvet.

Nešto što je moja umetnička strana primetila jeste da kako se približavate spomeniku, sve više rastu bele rade. Trudim se da nijedan cvet ne nagazim, govorim sebi kako je majka priroda čudo i da za svaku postradalu dušu, za svaku rupu od metka u daskama mosta koji prelazim, rađa po jedan cvet, i verujte mi da se okolina spomenika beli od belih rada. Od svake te rupe koju sam ugledala dok sam šetala pognute glave osetila sam vrtoglavicu.

Neko ko teži prirodnim naukama pokušaće da mi objasni zašto se to dešava pri gledanju u njih, ali istina je da se meni vrti od ovog mesta. Meni se manta zbog moje nemogućnosti da shvatim kako ljudsko biće može da postane toliki monstrum, zbog toga što sam pročitala kako na planu logora piše "glavna peć za pečenje cigli i zatočenika", manta mi se zbog zvuka lupanja u vozu, koji je stvorilo duvanje vetra, u njemu čujem bespomoćne krike, vidim beznadežno udaranje o zidove voza, strah u očima tih ljudi, osećam kako se prgava narav Vorkapića, koju i danas imamo, pretvara u beznađe, čujem neuslišene molitve koje odnosi vetar i pitam se "Bože, ima li te? Bože, zbog čega si ovo dopustio i zašto si ove ljude tako napustio?"

Imam jednu molbu za sve vas koji planirate posetu Jasenovcu: molim vas, ne gazite mi one bele rade, molim vas, dopustite da se iz te kaljuge ljudske svireposti napokon izdigne nešto bezgrešno i čisto poput dečje duše kad od poljskog cveća pravi bele venčiće.

Kurir/Politika