DA SE NIKAD NE ZABORAVI I NIKAD NE OPROSTI Na današnji dan Milica je crtala cvetiće, iste večeri ubio je NATO geler na noši

Na današnji dan poginula je malena Milica iz Batajnice. I, ne sanjam je, a volela bih. Žarko je sanja. Kad ga, ponekad, vidim ujutro gotovo samlevenog, ja i ne pitam. Znam da je sanjao Milicu

"Teški su nam dani. Prokrvari rana koja, dok živim, neće zarasti. Krijem patnju od Alekse i Anđele. Aleksa je upamtio sve. Imao je šest godina kada je Milica ubijena i on nosi taj strašni teret. Anđela je na svet stigla kasnije. Stigla nam je, kao lek. Kao uteha. Ali, rana živi"...

Batajnica kod Beograda, Ulica Dimitrija Lazarova Raše. Podne. Laka prolećna tišina. Malena Milica Rakić crtala je i bojila lale u svojoj prvoj bojanki, pre nego što su je u kupatilu, na noši, smrtno pogoditi projektili NATO, 17. aprila 1999. godine. Mama Dušica joj je, tada, upravo pripremala postelju za san.

Milica je rođena je 9. januara 1996. godine, stradala je 17. aprila 1999, u svom kupatilu, u Ulici Dimitrija Lazareva Raše u Batajnici.

Novinari Novosti koji su pre dve godine posetili dom Rakića, kako kažu dugo su stajali pred vratima, dolazili i vraćali se. Sve do prvog pritiska zvona. Vrata je otvorila Dušica, majka malene Milice, kojoj su dete otrgli iz zagrljaja na današnji dan, pre 25 godina.

- Mi smo, odavno, odlučili da našu tragediju živimo sami - kazala je tada Dušica.

Iza Dušice tokom razgovora tada je stajala i njena i Žarkova ćerka Anđela. Dušica, senka od žene, a snaga diva. Anđela, smerna devojka, poput majke, drži se da bi se pripremila na ovaj susret koji boli. Tata Žarko je sa prijateljima od ranog jutra u seči drva. Miličin brat Aleksa, otputovao, dan ranije, na Zlatar da bude pri ruci drugu kome je preminuo otac.

- Nismo, nikad, razmišljali da napustimo ovaj stan, ovu adresu. Ovde smo bili zajedno. Ovde ostajemo zajedno - prekinula je ćutanje Dušica Rakić.

U kući Rakića nema mesta gde nema Milice. Porodica živi s gnevom što su im je ubili kad se toliko radovala da živi.

- Teški su nam ovi dani. To se rečima ne može opisati. Patnju potiskujemo i Žarko i ja. Aleksa i Anđela imaju pravo na svoju mladost, mada su oni svesni naše patnje - rekla je tada Dušica Rakić.

"Suze nekud idu... I, ne sanjam je, a volela bih. Žarko je sanja"

Dušica Rakić, kao senka. A, kao div. Na njenu tugu nakalemile se bolesti. Od stresa. Od bola. Od neprebola i nepravde. Od usuda, da ni ona sama, više suza nema. Ima ih. Samo se ne vide, slivaju se u dušu. Kada bi mogla da se isplače, možda je duša ne bi toliko bolela i telo savijala.

Naša zauvek oteta deca u bombardovanju 1999.

- Ne mogu da plačem. Jednostavno, suze nekud idu. Plakali smo, Aleksa dugo nije prestajao. Mnogo je voleo Milicu, on se njoj najviše radovao. I, ne sanjam je, a volela bih. Žarko je sanja. Kad ga, ponekad, vidim ujutro gotovo samlevenog, ja i ne pitam. Znam da je sanjao Milicu - rekla je ranije Dušica dok je prelistavala albume sa fotografijama iz Miličinog detinjstva, od pelena, do poslednjeg, trećeg rođendana.

Tragovi gelera vide se i danas

Tu je i fotografija tragova koje su geleri ostavili na zidu. Sahrana. Dušica od bola pada. Baka polaže lutku na kovčeg..

- Uzmite i ove fotografije.. ako mislite da su važne.

Fotografije nam pruža Anđela, lek i uteha Rakića, student više Poslovne škole.

- Mama i tata su nas čuvali od ovih fotografija - kaže Anđela. - Dugo, ja i možda nisam bila svesna kolika je njihova patnja. Mamina, posebno. Sada sam svesna tog bola i duboko ga osećam - rekla je ona pre dve godine.

Danas bi Milica imala 28 godina.

- Zahvaljujem svima koji naše dete ne prepuštaju zaboravu. Koji vraćaju zaboravljene uspomene na sve žrtve, kao što su i herojske žrtve Košara - rekla je ranije Dušica Rakić. - Mi, Rakići, znamo ko je nama najviše pomogao, i mi to pamtimo.

Pesma za Milicu

Dobrica Erić, naš poznati pesnik, napisao je pesmu "Čiko, ja tebe gledam s neba", u znak sećanja na Milicu Rakić i svu decu stradalu u NATO bombardovanju.

Čiko, ja tebe gledam s neba

I vidim te kao na slici

Čiko, ja sam onaj cvet-beba

Koji si ubrao u Batajnici.

Ja sam bila ona mala

Milica, što je zadremala

U maminom zagrljaju

A probudila se u raju.

Sad nisam ona bulka rumena

Već beli anđelak one bulke

Što gleda svoje najdraže s neba

I vidi tebe... i tvoje ruke.

Moj tata se sada brije

A moja mama pegla pelene

Ja ih vidim i žao mi je

Što ne vide i oni mene.

Eno i moje roze noše

I lutke što se smešila na me

Kad su tvoje zle tice došle

I otele me od moje mame.

Tada sam se ovde popela

S nekom dečicom nepoznatom

Ali bih mnogo više volela

Da sam dole, s mamom i tatom.

Da ti kažem još samo ovo

Pa idi i zaboravi me

Mama će da me rodi ponovo

I daće mi još lepše ime!

Kurir.rs/Novosti