KAKO JE NATO PLANIRAO AGRESIJU 1999: Strategija "Ludog Džoa", 3 zone udara, a u ovo su naši oficiri verovali

Rat na Kosovu 1999. godine je pobeda poražene američke vojne doktrine. Samo na Kosovu i delimično u Bosni američke vojne snage uspele su da nametnu političke ciljeve upotrebom isključivo avijacije.

Dvostruka strategija udara i na strateške ciljeve i na snage raspoređene na Kosovu nije bila bez kontroverzi. Iza ove odluke nalazio se sukob dve suprotstavljene škole vojnog delovanja u američkoj armiji, ali i decenije rasprava u vojnoj doktrini da li se avijacijom može izvojevati pobeda. Skoro konačni zaključak te debate bio je da pobedu na bojnom polju postižu samo pešadija i kopnena vojska.

Vordenova doktrina

Strateg upotrebe avijacije u nametanju američkih ciljeva bio je pukovnik Džon Vorden zvani, ne bez razloga, kako su tvrdile njegove kolege, "Ludi Džo".

Razvoj visokih tehnologija omogućio je Vordenu da nametne svoje gledište američkim generalima, mada oni nikada nisu bili ni srećni, a ni uvereni u ispravnosti njegovog mišljenja. Posebno se tome odupirao tadašnji načelnik Generalštaba Kolin Pauel.

U vreme prvog Zalivskog rata 1991. Vorden je bio na čelu grupe u avijaciji koja je radila na tajnom projektu u Pentagonu pod nazivom "Šah - mat". Vojni eksperti su ga smatrali veoma važnom figurom koja predstavlja simbol ne samo avijacije, nego i novog mišljenja u vojsci, planiranja i strukturiranja koje donosi novo oružje.

Američka vojska u prvom Zalivskom ratu 1991. godine ušla je u Irak pešadijom, ali je u njemu avijacija prvi put upotrebljena tako da se može reći da je obavila najvažniji deo posla. Ono što je Vorden zamislio i zapisao u svojoj doktrini primenjeno je 1999. u bombardovanju Srbije.

On je strategiju zasnovao na činjenici da su moderne zemlje veoma zavisne od tehnologije. Što je zemlja modernija, zavisnija je od električne energije, komunikacija, izvora nafte, prenosnika struje, transportnih sistema. S preciznošću moderne avijacije, moguće je paralizovati modernu zemlju tako što joj se uništi centralni nervni sistem - što deluje kao otrov koji umrtvljuje njene kapacitete, bilo vojne ili druge.

Virtuelni rat

Vorden je zaključio da su SAD, zbog ogromnog uspeha u dinamici američke ekonomije i velikog napretka u kompjuterskoj i satelitskoj tehnologiji, daleko ispred ostatka sveta po svom vojno-tehničkom napretku i da se taj napredak pre svega uočava u avijaciji, zatim u mornarici, a najmanje kod pešadije.

On je neprijatelja video u obliku mete sačinjene od pet koncentričnih prstenova oko jezgra. U svakom od ovih prstenova nalazio se neki cilj od vrednosti: električna mreža, vojni komunikacioni sistemi, skladišta goriva, civilni komunikacioni sistem koji je isto toliko važan kao i vojni.

Bio je to početak onoga što se nazivalo "bezgrešnim razaranjem" ili "virtuelnim ratom". U njemu je razaranje civilne infrastrukture i komandnih centara, gde se nalazilo rukovodstvo zemlje i vojna komanda, imalo prioritet nad vojnim ciljevima.

U najužem krugu mete, i najvažnijem neprijateljskom elementu, nalazi se neprijateljsko vođstvo. On misli da je ovo najbitniji deo "jer je to komandna struktura neprijatelja... koja je jedini element neprijatelja koji može da učini ustupke, koji može da donese veoma složene odluke koje su neophodne da bi se država zadržala na određenom kursu, ili može voditi državu u ratu".

U po važnosti sledećem prstenu nalazi se ono što Vorden naziva "organskim suštinama" neprijatelja, što uključuje njegovo snabdevanje energijom, uključujući struju, naftu i hranu. Vorden veruje da "u zavisnosti od veličine države i važnosti koju ona pridaje svojim ciljevima, čak i manja šteta na esencijalnim industrijama može navesti komandni element da napravi ustupke". On kaže da većina država ima relativno malo takvih ciljeva, tako da uspešan napad na mali broj ciljeva ovog tipa može dovesti do velike koristi.

Spoljni prstenovi

Unutar sledećeg prstena, Vorden postavlja infrastrukturu koja uključuje puteve, aerodrome i fabrike koje nisu deo neprijateljevih "organskih suština".

Ove potencijalne mete su neophodne neprijatelju za proizvodnju i transport materijala i ljudstva. Svaka degradacija infrastrukture neprijatelja umanjuje njegovu sposobnost da se odupre.

Četvrti prsten je stanovništvo, kaže Vorden, i ono može biti najteži cilj za direktan napad. Pored toga, on navodi da pokušaj ciljanja na stanovništvo možda neće dati željene rezultate jer "ono može biti spremno da teško trpi pre nego što se okrene protiv sopstvene vlade".

U spoljnom, petom i najmanje važnom prstenu nalaze se neprijateljske snage. Vorden smatra da je ovo najmanje važan element neprijatelja jer je to samo sredstvo za postizanje cilja i "njihova jedina funkcija je da zaštite svoje unutrašnje krugove, ili da ugroze neprijateljske krugove".

Plan bombardovanja SRJ

U skladu sa ovom doktrinom planirano je bombardovanje SRJ 1999. godine. Planiranje vazduhoplovne operacije NATO je započeto u leto 1998. i završeno je do kraja avgusta te godine. Plan za vazduhoplovnu operaciju razrađen je u dve varijante: prva kao plan za udare na teritoriji KiM (vazduhoplovna operacija ograničenih razmera), kojim su predviđeni udari krstarećim raketama, uz mogućnost upotrebe borbene avijacije; i druga kao plan za udare na široj teritoriji SRJ (vazduhoplovna operacija širokih razmera, radikalna varijanta), koji obuhvata raketne udare i angažovanje avijacije.

Planom su bili određeni i objekti raketnih i vazdušnih udara na teritoriji Srbije koji su svrstani u tri zone: zona 1 - KiM i deo južno od 44. paralele (linija: Zaječar - Ljubovija); zona 2 - deo Srbije južno od 44. paralele, isključujući KiM; zona 3 - deo Srbije severno od 44. paralele.

Vordenovi najbolji "đaci" bili su general-potpukovnik Alen G. Pek i komandant NATO vazduhoplovstva, general Majkl Šort. General Pek je bio ključni planer za vazdušne napade na Srbiju i služio je u Kombinovanom centru za vazdušne operacije u Vićenci kao šef borbenog planiranja, a Majkl Šort je bio ključni izvođač njegovih zamisli.

Svedočenje generala Majkla Šorta o tome kako se planiralo bombardovanje Srbije još je zanimljivije uz interpretacije da je reč o ratu "koji niko nije želeo", što je formulacija američkog predsednika Bila Klintona.

- Negde u februaru 1998, general Vesli Klark (koji je 1999. bio na čelu snaga NATO) je otišao kod mog šefa i pitao ga šta možemo da uradimo na Kosovu. Zadužio sam svoje pametne mlade ljude i za nekoliko dana smo se vratili sa onim što je u suštini bila jedna od ograničenih opcija na Kosovu, a to je da bombardujemo mete postavljene južno od linije 44. stepena (geografske širine), a zatim da uspostavimo zonu zabrane leta južno od te linije - naveo je Šort:

- Mogli smo ovo da izvedeno u prilično kratkom roku - udarimo na aerodrom u Prištini, uklonimo pretnje od raketa zemlja-vazduh južno od 44. paralele i uspostavimo zonu zabrane letova.

"Ograničena opcija"

Zanimljivo je da je jugoslovenski Generalštab takođe verovao u ovu "ograničenu opciju". Prema svedočenju komandanta RV i PVO, generala Spasoja Smiljanića, ni među jugoslovenskim komandantima nije bilo potpune saglasnosti o tome kako će da izgleda vojna operacija NATO.

- U februaru 1999. godine u Generalštabu je urađena procena koja zaključuje da će prva faza "opominjući udar" obuhvatiti nekoliko selektivnih i krajnje ograničenih udara, isključivo po vojnim objektima, nakon čega bi usledila pauza i ultimatum da Jugoslavija ispuni postavljene zahteve. Pored ovoga, procena zaključuje da će ti udari težišno biti izvođeni na teritoriji Kosmeta i južno od 44. paralele. Ovakvoj proceni suprotstavljao se deo generala u Generalštabu, među kojima sam bio i sam, ukazujući da će napad iz vazdušnog prostora otpočeti snažno na celoj teritoriji SRJ i da će pod udar staviti, osim vojnih, i široku lepezu civilnih i objekata infrastrukture - naveo je general Smiljanić.

Tokom bombardovanja, Šort i Klark su ušli u veliki sukob zbog Klarkovog insistiranja da Treća armija, koja je bila na Kosovu, postane meta napada aviona. Šort je svom snagom agitovao za upotrebu vazdušnih snaga u skladu sa Vardenovom teorijom.

Nakon rata, Šort se pojavio kao oštar kritičar dva ključna aspekta NATO-ovog vođenja rata: političkih zahteva koji su uticali na izbor ciljeva, i fokusa NATO-a na napad na srpske snage raspoređene na Kosovu. Nazivajući prezrivo ovo drugo "podmetanjem tenkova", Šort je umesto toga zagovarao potrebu da se "ide na glavu zmije" i da se napadnu glavni strateški ciljevi u samoj Srbiji.

- Ideš u glavu zmije, zariješ bodež u srce protivnika i upotrebljavaš svu silu koju imaš pod komandom - objasnio je svoje mišljenje Šort.

Upitan da li se to dogodilo prilikom bombardovanja Srbije, on je to negirao. Izneo je, medutim, zanimljiv pogled na zbivanja unutar NATO kojima je bio akter.

- Mnogi naši lideri su ušli u ovaj sukob verujući da je Miloševiću potrebno samo, citiram, "par noći bombardovanja", i onda bi prihvatio uslove NATO.

Strateški ciljevi

Strateški ciljevi su uključivali "puteve snabdevanja, mostove, rafinerije goriva, komandne centre i radio releje", a general Šort je tvrdio da je trebalo da drugi strateški ciljevi budu u fokusu vazdušnih napada.

- Ugasio bih svetla, srušio bih mostove preko Dunava. Udario bih pet-šest političko-vojnih štabova u centru Beograda. Milošević i njegovi prijatelji bi se probudili prvog jutra i pitali šta se, dođavola, dešava.

Po Šortovom mišljenju, Milošević je otpisao 3. armiju. Šort tvrdi da je komanda NATO htela da napadne 3. armiju zbog uverenja da je "najbolji način da se zaustavi etničko čišćenje direktno uništavanje instrumenata etničkog čišćenja". On se, međutim, nije sa tim saglasio.

General Šort je umro 2017. u 73. godini. U nekrologu američkog vazduhoplovstva napisano je da je "nadgledao složenu, politički ograničenu vazdušnu operaciju koja je primorala srpski režim da prihvati uslove NATO".

Kurir/RTS

Bonus video: