ALBANCI SU MI PALILI KUĆU, DIZALI JE DINAMITOM, A NA KRAJU I BAGERIMA PORAVNALI: Ispovest junaka koji je na Košarama branio Srbiju

Navodio sam vatru na Košare. Četiri avio-bombe od 275 kilograma na karaulu. Pogodio sam je dok su u njoj bili albanski teroristi. Ratni drugovi me zbog toga zovu tražena glava. Tražen sam po više stvari. Iz carskog Prizrena sam. Kuću su mi zapalili 1999. godine, benzinom. 2004. digli su je dinamitom, 2018. poravnali bagerima i napravili parking.

Bitka na Košarama 1999. godine simbol je odbrane otadžbine, simbol hrabrosti vojnika koji su se istovremeno borili protiv tri neprijatelja, NATO, albanske vojske i terorističke OVK.

Međutim, ova bitka je i simbol znanja, strategije ratovanja koja je pobedila po svemu nadmoćnijeg neprijatelja. Tu strategiju sprovodio je, tada major, Nikolić. Imao je 29 godina.

Pre Košara bio je na položajima u okolini Kosovske Mitrovice, Vučitrna, Bajgore, Drenice, Čičavice. Vojska Jugoslavije bila je nadmoćna, sve do trenutka dok se u ratne operacije nije uključila NATO avijacija. Ali i za nju je, kaže Nikolić, bilo leka.

- Svakodnevno smo markirali i pravili lažne položaje. Recimo, u zvaničnim izveštajima NATO stoji da je sedam puta pogođena moja baterija, a zapravo ni jedanput nije pogođena. Sve su to bili lažni položaji. Nismo imali gubitaka, ni u tehnici, ni u ljudstvu. A geleri od avio bombi padali su svuda oko nas - ispričao je Nikolić za Sputnjik.

Združeni napadi po američkom standardu

Kada je počela bitka na Košarama, Nikolić je bio artiljerijska podrška srpskim snagama sa vatrenih položaja, ali i sa osmatračnica. Znanje i hrabrost vodili su ga u dubinu neprijateljske teritorije, otkrivao je položaje sa kojih su udarali.

- Sa baterijom sam bio na privremenom vatrenom položaju dva i po do četiri kilometra od granične linije sa Albanijom, a domet je 15 kilometara. Tako da smo mogli da dejstvujemo i po dubini teritorije odakle su nas gađale jedinice artiljerije regularne vojske Albanije.

Nikolić objašnjava da su tri neprijatelja združeno napadala po tzv. američkom standardu, u talasima.

- Prvi talas, drugi talas, treći talas, dok ne prođu. A inače su imali smenu na otprilike osam sati. Odmorni borci su dolazili, pa smo imali priliku da dejstvujemo i tokom dovođenja snaga i imali uspehe, ne samo u neposrednoj borbi u prvoj liniji.

Najveći uspeh i 49 kilograma manje

Njegova 125. motorizovana brigada na kojoj je bilo težište odbrane, imala je pomoć bataljona vojne policije, 72. i 63. Specijalne brigade i 53. graničarskog bataljona koji je odmah zaustavio neprijatelja.

Sve se odvijalo na visovima, nadmorskoj visini od 900 do 2.250 metara. Kao profesionalni vojnik Nikolić ne govori mnogo o patnjama kroz koje su prošli. A strategija je jednostavna, ili mi ili oni. Borili su se protiv znatno nadmoćnijeg neprijatelja, odnos snaga je bio najmanje 1:4.

- Svakoga dana ne znaš da li si živ ili nisi živ. Da li ćeš preživeti ili nećeš preživeti. Da li će vojska preživeti. Ja sam 49 kilograma za 67 dana oslabio. Odem na borbeni zadatak na tri dana, ostanem po 12 dana u snegu i onda se snalazim za hranu, za vojsku i za sebe. Svi su se vratili kući, samo tri lakše ranjena. To mi je najveći profesionalni uspeh u životu.

Kasetne bombe, jauci i lelek

Poklopili su ih, kaže, što osiromašeni uranijum, što običnim avio bombama, što kasetnim. Dve takve, po svim konvencijama zabranjene bombe poklopile su "njegovu šumu".

- Iste te noći su poklopili 3. pešadijsku četu, drugog pešadijskog bataljona, koja je bila ojačana delovima Vojne policije. Kod njih je ujutro bilo samo 16 čitavo. Ja sam iskočio da vidim stražara vojnika da li je na mestu. Javio se, da je u redu. Posle dva, tri minuta kreću kasetne bombe na drugu šumu i kreću jauci i lelek.

Bog ih je, dodaje, sačuvao više puta. 16. aprila uočio ih je i gađao albanski top sa 900 metara daljine, bio je između dve stene, za 10 minuta na njih ispalio oko 50 granata.

- Jedna je pala između mene i vojnika na metar i odlomio se upaljač. Nije se aktivirala. To je jedina granata koja se nije aktivirala od tih 50. Bog nas je sačuvao, taj top smo sa drugim projektilom iz haubice uništili. Direktnim pogotkom u top.

Hrabra braća Nebojša i Jegor

Nikolić je na Košarama brinuo o tri generacije vojnika. Po dolasku imali su dodatnu borbenu obuku, Imali su i veliki borbeni moral:

- Čak sam imao nišandžiju koji se dobrovoljno prijavio da bude izviđač na osmatračnici. Toliko je želeo da bude napred, na prvoj liniji, da nije hteo da ostvaruje vatru, nego da bude gore, da je sa mnom vodi. Taj je mali iz Kraljeva. Prihvatio sam. U kontaktu sam sa svim mojim vojnicima, ali najviše sa onima koji su bili u ratu sa mnom.

Nebojša je u Kraljevu, sa hrabrim vojnikom će se videti uskoro, na Vidovdan, kada će se okupiti ratni drugovi iz njegove brigade. Žao mu je što možda nikada više neće sresti ljude koji su im pomogli. Bili su to dobrovoljci iz Rusije i Ukrajine.

- Zapamtio sam Jegora, 36 godina, pravnik. Došao je, kaže, ovde se brani pravoslavlje. I bio je sa mnom na osmatračnici jednom, na Škozi. Rusi su ostali gore sa nama do kraja.

Nikolić sa ponosom na grudima nosi dva mača, zahvalnost otadžbine za njegovo učešće u bitkama i orden koji je dobio povodom 20 godišnjice Bitke na Košarama. Ukazom predsednika Republike Srbije od 15. aprila ove godine, Nikolićevu uniformu krasi i Srebrna medalja za zasluge u odbrani i bezbednosti zemlje.

(Kurir.rs/Sputnjik/Preneo:R.K.)