DESET GODINA OD MAJSKIH POPLAVA U OBRENOVCU Ciklon je potopio grad 2014.! Stručnjaci otkrivaju da li postoji STRAH DA SE PONOVI

Navršava se deset godina od velikih poplava koje su zahvatile Srbiju 2014. godine u kojima je stradalo 57 osoba. Simbol stradanja postao je Obrenovac. Oko 90 odsto naselja bilo je potopljeno, a gotovo 9.000 stanovnika evakuisano. Tada se govorilo o stogodišnjim vodama, rekordnim vodostajima velikih reka i bujičnih potoka. Koliko smo naučili iz tih poplava i treba li da se pribojavamo da do njih ponovo može doći?

U prvom momentu, dodaje, sve je delovalo nerealno, kao i da većina stručnjaka u toj oblasti nije imala iskustvo sa tolikom količinom padavina, pa je bilo dužeg većanja dok se odlučilo koja bi to bila očekivana količina padavina.

“U svakom slučaju, 12. i 13. maja počela je kiša, ali bili su slabi intenziteti. Glavnina padavina pala je 14. i 15. maja. Nažalost, tu su postignuti neki rekordi gledajući količine padavina. Glavnina padavina je bila u zapadnoj Srbiji, Podrinje pre svega, negde tu do Šapca, Beograda, Obrenovca”, navodi Todorović.

"Znači, deo Srema, tj. Vojvodine, deo Slavonije, Posavina, nizvodno ovaj bliži deo ka nama, i severoistočna Bosna tamo negde do Doboja, Tuzle do Zvornika. U tom regionu je bila maksimalna količina padavina. U nekim mestima su izmerene rekordne količine na dnevnom nivou, kao, na primer, u Beogradu od 110 litara po kvadratnom metru. U nekim mestima je bilo i više”, dodao je Todorović.

Ipak, kaže da dnevni rekordi nisu oboreni u svim mestima, ali da kada se sabere dvodnevna količina kiše, 14. i 15. maja, onda su to bile rekordne vrednosti.

“Koje, kako su kasnije analize utvrdile, imaju povratni period od nekoliko stotina godina”, dodaje Todorović.

Treba li da se pribojavamo da 2014. može da se ponovi

Na pitanje da li su takve padavine moguće u narednom periodu i da li bi trebalo da ih se pribojavamo, Todorović kaže da su padavine te 2014. specifične zato što su bile na velikom području, kao i da je pala velika količina padavina na velikom području.

“Velike količine padavina postoje i sada svake godine, ali su skoncentrisane na relativno malom prostoru. To je onaj letnji grmljavinski oblak sa pljuskom, koji u sat vremena može da da i 100 litara po kvadratnom metru, kao što je bilo i te 2014. Ali, letnji pljuskovi su ograničeni na malom prostoru i oni izazivaju lokalnu nevolju bilo da je to u nekom planinskom predelu neka bujica ili u velikim gradovima kao gradske bujice”, objašnjava Todorović.

Ističe da je njih bilo, kao i da će ih uvek biti, ali da je malo verovatno da se poplave iz maja 2014. ponove.

“Ta 2014. je specifična baš zbog velikog prostranstva sa celodnevnom kišom jakog intenziteta. Nije bilo pljuska, već kiše jakog inteziteta. Tako da, malo je verovatno da će se ponoviti za našeg života ta epizoda vremenska da tako na velikom prostoru bude velika količina padavina. Lokalno će biti velikih pljuskova, to je neminovno, svakog leta imamo to, tako da lokalna pojava poplava, pre svega bujičnih, je neminovna”, zaključuje Todorović.

"Kada smo ušli u Obrenovac, tu je nastala havarija"

Spasilac Gorske službe spasavanja Branislav Ćurčin kaže da je njihovo angažovanje krenulo 15. maja i to pozivom od strane Sektora za vanredne situacije da je njihov vatrogasac nestao u bujici.

“Prva lokacija na koju smo mi poslati je bila Topola, reka Jasenica. Reka Jasenica je bila do tog trenutka potok širine pola metra, metar, koji u trenutku kada smo mi došli na mesto nesreće je imao preko 50 metara. Ceo nasip je bio prekriven vodom i izgledalo je otprilike širine kao Sava u Beogradu, zaista je bilo široko”, dodaje Ćurčin.

Navodi da su od prvih trenutaka bili na terenu iako poplave nisu prioritet Gorske službe spasavanja.

“Došli smo na teren, locirali smo otprilike gde može vatrogasac da se nalazi i nažalost mi smo u tom trenutku procenili da nije bezbedno za nas da radimo i povukli su nas dalje ka Čačku, zato što je u Čačku prvo postajao veliki problem. Tek su nas u toku noći prelocirali za Obrenovac. Postali smo svesni svega tek dok smo prilazili Beogradu. Ja nikad ranije na auto-putu nisam video da je oko auto-puta svuda voda od Kragujevca do Beograda, sve njive su bile poplavljene, a kada smo ušli u Obrenovac, tu je već nastala havarija zato što radio-veza nije funkcionisala na koju se sve hitne službe danas oslanjaju”, objašnjava Ćurčin.

Spasilac Marko Selaković kaže da su zatekli haos kada su izašli na teren u Obrenovcu.

“Vatrogasci, kola Hitne pomoći sve je bilo van grada, stajali su ispred jer nisu znali kako da uđu. Naravno službe imaju svoje procedure, moraju da imaju radio-vezu, puteve da dođu do mesta gde trebaju da pruže pomoć. To sve pada u vodu i praktično oni u tom trenutku inicijalno nisu mogli da se snađu, a procedure im brane da oni na svoju ruku mogu nešto da rade. Dok naprotiv spasioci Gorske službe spasavanja imaju tu autonomiju da vođa tima koji je na terenu može i treba da donosi odluke kako i šta treba raditi. Onda smo mi odlučili da uđemo u grad sa nekim improvizovanim čamcima što nije standardno”, dodaje Selaković.

Ćurčin poručuje da su od tada mnogo vremena počeli da posvećuju spasavanju na vodi.

“Zato što voda nije prirodno okruženje čoveka i voda je opasna, pogotovo tekuća voda. Zbog toga mi smo počeli po Evropi i svetu da školujemo naše ljude baš za spasavanje na divljim vodama i poplavama. Počeli smo da nabavljamo neku specifičnu opremu”, kaže Ćurčin.

Govoreći o tome da li danas imamo bolji sistem uzbunjivanja, Ćurčin navodi da to ne zavisi toliko od uzbunjivanja koliko do onoga ko prima te poruke.

“Mi smo te godine imali jednu specifičnu situaciju gde bismo mi došli nekome na vrata i rekli takva su naređenja, trebalo bi da se evakuišete, gde bismo dobili odgovor, uglavnom od starijih ljudi, ja ovde živim već 60 godina, imali smo velike poplave pedesetih, kada smo to pregurali, preguraćemo i ovo”, dodaje Ćurčin.

I Selaković ističe da mnogo ljudi nije htelo da napusti domove, kao i da su govorili ovde sam se rodio, ovde ću i skončati.

Pilot Raičević: Prva dva dana bila najteža, letelo se i dan i noć

Pilot Nenad Raičević kaže da je angažovanje Helikopterske jedinice MUP-a te 2014. godine počelo 14. maja.

“Naš tadašnji komandant je u 5.30 primio poziv za angažovanje helikoptera za pomoć licima u poplavljenim područjima u Obrenovcu i okolini. Već u 7.30 u vazduhu su bila dva helikoptera Bel-212. Od njih jedan je bio opremljen bočnom dizelicom. U tom trenutku to je bila jedina bočna dizelica u svim helikopterskim jedinicama u našoj zemlji. Ubrzo nakon toga poletili su i ostali helikopteri. Ukupno njih devet”, rekao je Raičević.

Istakao je da su prva dva dana bila najintenzivnija i najzahtevnija, kao i da se letalo i dan i noć.

“Pozivi za pomoć su pristizali sa svih strana. Naša jedinica je oformila jedan stručni tim gde smo radili selekciju tih poziva po prioritetu i slali helikoptere na najkritičnije tačke. Prva dva dana akcenat je bio na izlačenju ljudi uz pomoć bočnih dizelica i evakuaciji stanovništva ugroženog poplavama. Nakon toga nastavili smo da radimo i dopremanje hrane, vode, pića, lekova i ostalih stvari koje su bile potrebne”, objašnjava Raičević.

Ističe i da su organizovali i rad jedinica koje su došle iz inostranstva u pomoć, a tu su bili helikopteri iz Mađarske, Danske, Nemačke, Južne Afrike i Slovenije.

"Svaka greška je mogla biti kobna"

Govoreći o događajima koji su mu ostali u sećanju, kaže da je za razliku od treninga to bila realna situacija gde imate mnogo ljudi koji su u panici i kojima je potrebna pomoć.

“Sve vreme je povećen nivo stresa i adrenalina. Sve vreme nas je pratila loša meteo situacija sa stalnom kišom i niskom oblačnošću. Svaka greška mogla je tu biti kobna kako za čoveka koga spasavamo, tako i za samu posadu helikoptera”, rekao je Raičević.

Kao primer je naveo spasavanje pomoću bočne dizalice čoveka koji je bio na kabini kamiona, a koji je bio okružen vodom sa svih strana.

“Zatim radili smo evakuaciju trudnice u valjevsku bolnicu koja je morala hitno da se porodi. Radili smo spasavanje majke i deteta, gde je bilo jako teško odvojiti dete od majke, kako bi prvo spasili dete, a potom i majku. Tako da je bilo stvarno svakakvih situacija”, navodi Raičević.

Ukazuje da je do tog trenutka to bila jedna od najzahtevnijih akcija traganja i spasavanja, kao i da su mnogo toga naučili.

Govoreći o tome kako se mlađi piloti obučavaju za takve situacije, Raičević kaže da je to kroz trening i obuku.

“Mogu sa ponosom da istaknem da su svi naši piloti obučeni za rad sa bočnom dizalicom i letenje u noćnim uslovima sa krišćenjem naočara za noćno letenje. Što se tiče bočne dizalice, kada radimo trening za bočnu dizalicu, mi prvo radimo uz pomoć lutke koja je teška 80 koligrama i tek nakon 50 ponavljanja sa lutkom, mi možemo da radimo sa čovekom. Zatim radimo bočnu dizalicu iznad vode, na visokim terenima, kao i u noćnim uslovima”, rekao je Raičević.

Ističe da su upravo polave 2014. godine uticale i na nabavku novih helikoptera.

“Mi trenutno imamo šest bočnih dizalica, što je bitno da napomenemo u odnosu na period kada smo imali samo jednu. Imamo zaista jednu respektabilnu flotu i mogu da kažem da se nalazimo u samom vrhu helikopterskih jedinica u Evropi”, zaključuje Raičević.

Kurir.rs/RTS

Bonus video: