Svi smo se borili jedan za drugog, brat za brata. Svaki čovek je zavisio od onog do sebe i zato smo svi bili kao jedan

Jedan od učesnika bitke na Paštriku, u to vreme vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka Vladimir Cvetić kaže da je to bila jedna od presudnih bitaka tokom 1999. godine u kojoj su srpski vojnici pokazali jedinstvo i odlučnost da neprijatelju ne prepuste ni pedalj granice sa Albanijom i da je ponosan što je u njoj učestvovao.

Svi smo se borili jedan za drugog, brat za brata. Svaki čovek je zavisio od onog do sebe i zato smo svi bili kao jedan. Ponosni smo na svaki dan, sat, minut proveden u bitkama na Paštriku protiv Natoa, regularne vojske Albanije i skuplјenih bandi terorista”, kazao je Cvetić za Kosovo onlajn.

Prisećajući se tih događaja kaže da su od 26. maja do 14. juna trajale svakodnevne kopnene borbe.

Posle napada na Košare, napad je usledio na Paštrik

“Posle napada na Košare, napad je usledio na Paštrik. Bio je to jedan od žešćih napada i trebalo je sačuvati granicu da ne prođu redovna albanska vojska, Nato okupatori i sakupljenje šiptarske bande. Nismo žalili bukvalno ni jedan sat, ni sekund. Ne žalimo ništa. Trudili smo se da sačuvamo granicu koliko je to bilo moguće”, rekao je Cvetić.

Pararelno sa borbama koje su se odvijale na samoj granici sa Albanijom, 549. motorizovana brigada bila je suočena sa udarima stategijske avijacije Nato.

Najžešći udar iz vazduha odigrao se 31. maja.

“Bukvalno su goreli - zemlja i nebo. Tresla se cela planina. Dan pre toga smo sišli sa vrha Paštrika, odbili smo jedan napad i spustili se po popunu. Tog dana je naša artiljerija počela da poklapa njihovu stranu. Onda su Nato snage uzvratile bombardovanjem. Bombardovali su bukvalno ceo dan, od osam ujutro do četiri popodne. Toliko su bacilli bombi, tri-četiri tone, da su sravnili kompletno selo, Šeh Mahalu. Selo više ne postoji”, kaže Cvetić.

Za njega najteži trenutak iz borbi na Paštriku bio je upravo onaj kada je posle tog napada iz ruševine kuće u kojoj se nalazilo oko 36 vojnika i starešina počeo da spašava preživele.

Duboko pod zemljom, tražeći po ruševinama žive, nailazio je na svoje mrtve drugove.

“Kada smo došli do te kuće - nije je uopšte bilo, ništa nije ostalo. Samo prašina i gomila kamenja. Videli smo jedan mali otvor kroz koji može da se provuče i gledali smo ko će. Pošto sam bio najmršaviji rekao sam da ću ja da uđem i vidim ko je ostao živ, a ko nije i da krenemo sa izvlačenjem”, priča Cvetić.

Dok se provlačio kroz ruševine oko njega je i dalje sve gorelo.

screenshot-20240526-142050.jpg
Foto: Kosovo online printscreen

“Na nekih sedam-osam metara od ulaznih vrata sam video prvo telo. Mislio sam da je bio živ, pokušao sam da ga pomerim, ali na njemu je bila kompletna ploča od plafona. Tu je preminuo, Nebojša Nikolić. Levo od njega je bio vojnik, čuo sam samo njegov glas. Počeo sam da polako pomeram cigle i beton oko njegove glave da bi mogao da diše, jer je bio zatrpan sigurno sedam-osam santimetara. Kada sam ga izvukao on mi je objasnio gde se nalazi drugi. Opet sam se vratio unutra i pokušao i njega da pronađem zato što je bio zatrpan ciglama, pločom od plafona i poginulim momcima oko njega. Njegovo spašavanje je trajalo oko dva sata. Ulazio sam više puta, pokušavali smo da otkopamo i sa spoljne strane i iznutra. Tek kada sam video šta može da se uradi, onda su ušli i drugi i zajedno smo uspeli da pomerimo ploču i izvučemo ga”, priseća se Cvetić.

Ističe da je tokom tih sati spašavanja, duboko ispod ruševina, bio suočen sa pravim ljudskim dramama.

“Jedan od ranjenih je u jednom momentu tražio da ga ubijem. Nije više mogao da izdrži, mislio je da nema spasa i tražio da ga upucam na licu mesta. Ali sam to odbio. Potrajalo je malo duže, ali smo ga ipak spasli. I drugog smo spasili. Obojica su preživeli i danas ratni vojni invalidi”, priča Cvetić.

Ističe da svi preživeli borci 549. motorizovane brigade nikada neće zaboraviti svoje pale drugove i da će ih se uvek sećati.

“Svaka priča koju mi pričamo danas, sve je posvećeno našoj paloj braći. Braći koju nikada nećemo zaboraviti jer su podneli najveću žrtvu, dali su svoj život. Sve što radimo je posvećeno njima i uvek ćemo ih se sećati”, istakao je Cvetić.

Kurir.rs/Kosovo online