GORDANINA ISPOVEST KIDA DUŠU: "Bila je tako plava i krhka"! Zločin hrvatskih vojnika nad srpskom porodicom

Gordana Zec, sestra Aleksandre Zec koju su 1991. u 12. godini s majkom i ocem u Zagrebu ubili pripadnici hrvatskog MUP, tzv. merčepovci, retko o tome govori, a sada je dala intervju za BBC na srpskom.

- Malo posle 11 je neto pozvonio. Bila sam budna i osluškivala sam. Čula sam galamu. Onda sam ustala, stala na vrata i tada sam posljednji put videla Aleksandru koja je stajala na vratima svoje sobe, pogledala me i samo otrčala niz stepenice - kaže Gordana Zec, koja je tada imala sedam godina.

Otac je ustao iz kreveta, jer su dvojica ili trojica muškaraca u uniformama došli po njega.

- Tu su se s njim naguravali, otac je navukao neki džemper, majka je tad poprilično plakala i tu su ga izveli, bos je bio - kaže Gordana. Ocu su vikali da izlazi napolje i da je "Srbin i četnik", majka je krenula za njim, ali su je vratili u kuću.

Tad je Gordana otrčala dole.

- Znam da sam je tu zagrlila da ne ide... Meni je ovo jako bolno - izustila je:

- Međutim, mama je mene tad odgurnula i rekla da će doći brzo.

U dvorištu je devetnaestogodišnji vojnik Siniša Rimac, kako je kasnije priznao, dva puta pucao u Mihajla Zeca (38).

Gordana kaže da je u pidžami i bosa istrčala. Gledala je kako pripadnici hrvatskih snaga odlaze belim kombijem, ali nije znala da su unutra i njena majka i sestra.

- Ja sam dotrčala do tela oca i nisam stala, samo sam prošla, uplašila sam se zbog mnogo krvi i krenula sam u kuću kod komšije.

S vremenom je sve teže...

- Znam da mi je deda Božo, tako smo ga zvali, otvorio i da sam mu rekla da su mi ubili tatu, a da je brat Dušan (10) i dalje u kući i on je odmah pošao po njega.

Komšija je pokrio Mihajlovo telo, doveo Dušana, i kod njega su sačekali policiju i hitnu pomoć.

- Znam da je ujutro, kad sam se probudila, došla moja strina po nas, i u nekoliko kuća smo išli da tražimo Aleksandru.

Međutim, Mariju (36) i Aleksandru Zec (12), koja je još bila u pidžami, ubojice su odvele na zagrebačko Sljeme, gde su ih u blizini planinarskog doma Adolfovac vezali, ubili i zakopali u smetlište.

- Čovek, kako je stariji, misli da će biti lakše, a ono je, čini mi se, teže - kaže Gordana.

Prisetila se i zlokobne atmosfere u Zagrebu u tom vremenu.

- Bilo je telefonskih poziva i spuštanja slušalice, pa kombi ispred kuće, pa ga nema. Sećam se i majčine brige i oca koji je bio jako zabrinut.

Sredinom 1992 Gordana i Dušan Zec su napustili Zagreb i živeli su s bakom na selu, a zatim se doselili u Banjaluku, dok je rat oko njih buktao.

Baka Bosa ostala je siroče kada su joj roditelji srpske nacionalnosti ubijeni u ustaškom logoru Jasenovcu tokom Drugog svetskog rata, ali je to nije sprečilo da podrži ljubav sina prema Hrvatici i Zagrebu, kaže Gordana, koja je u Banjaluci završila Ekonomski fakultet i zaposlila se. S poznanicima iz Zagreba nema kontakt.

Ni ona ni brat nisu mnogo puta otvarali bolnu temu stradanja njihove porodice. Objašnjava da je "napravila zid oko sebe", ne dajući ljudima da ga probijaju.

Gordana danas radi u Poreskoj upravi u Banjaluci, udata je i ima tri ćerke, a srednja je najviše podseća na sestru:

- Tako je plava i krhka.

Kurir/Index