MILAN JE PREKO NOĆI IZGUBIO SVE I POSTAO BESKUĆNIK! Ovo je njegova priča: Nisam želeo da umrem kao N. N. lice

Rođen je i odrastao u beogradskom krugu dvojke, kada je bio u punoj snazi ostao je potpuno sam, a ulica mu je postala novi dom. Posle pet i po godina surove i svakodnevne borbe za parče hleba i prenoćište, Milan Spaček ponovo ima gde da spava.

Milan je imao svoju porodicu, kuću, posao... Preko noći je sve izgubio. Kako je rekao ranije za medije, najviše žali što mu je sin jedinac smešten u hraniteljsku porodicu i što ne želi da ga vidi.

Ono o čemu nije mogao ni da sanja u najgorim košmarima, život na ulici počeo je kada mu je, kako tvrdi, porodica okrenula leđa.

"Beskućnik je uvek u potrazi za hranom"

- Rođen sam, školovao se i radio u krugu dvojke. Međutim, zapostavio sam porodicu: sestre, braću, sve one koje sam imao u Beogradu. I na kraju porodica me je izopštila. Izbačen sam iz kuće na Zelenom vencu u kojoj sam rođen i živeo 51 godinu. Od 4. decembra 2017. postao sam beogradski beskućnik. Imao sam podršku nekih ljudi sa kojima sam se družio i radio, ali i oni su me polako isključivali. Postao sam beskućnik sa stopostotnom fizičkom sposobnošću za rad. Bio sam građevinski radnik koji je mogao da radi ne osam ili 10, nego 16 sati uzastopno. Međutim, ulica me je za kratko vreme pojela. Shvatio sam da ne mogu više da budem produktivan ni za drugoga, a ni za sebe – iskren je Spaček.

Spavao je, ispričao je ranije, gde je stigao: u podrumu, vešernici, haustorima, starim industrijskim objektima, zgradama u pripremi za rušenje... Ali, nije se predao, borio se, snalazio kako je znao i umeo. Doći do hrane i prenoćišta bile su mu glavne preokupacije.

- Nisam imao problem da uđem u muzej i gledam sat vremena u nešto što ne znam ni šta znači, jer sam tamo ušao da se zagrejem. Sećam se, bila je izložba u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić", koja je trajala šest meseci, pa sam ulazio tamo i gledao u dve-tri slike, pa sutradan opet i opet. Tamo je bilo toplo, bilo je hrane i sokova, a niko te nije dirao ako si miran, tih. Imao sam sijaset situacija. Na primer, trebalo je da idem na razgovor za posao, a nisam se kupao tri dana jer nisam imao gde da se okupam. Pa onda sam odlazio na Adu Ciganliju, kada nema obezbeđenja, i tuširao se tamo hladnom vodom. Gledao sam da uvek budem koliko-toliko uredan. S druge strane, beskućnik je uvek u potrazi za hranom. Da nađe i 10 kilograma hrane, on će uvek misliti da ima malo i nastaviti da traži. Kao beskućnik gubiš meru. Dobijao sam hranu od Centra za socijalni rad u osam sati i nekada mi je to bio jedini obrok. Kada sam imao novac od socijale, znao sam da odem u pekaru, čekam do 21.30, pola sata pred zatvaranje, pa da uzmem neko pecivo upola cene ili dva za jedno – objašnjava Spaček.

Konačno dobio krov nad glavom

Prema njegovim rečima, kada čovek nekoliko godina provede na ulici, on više ne smatra beskućnikom, već to postaje njegov "stil života".

- Posle dve godine, sebe nisam smatrao beskućnikom, već mi je to bio stil života. Kada provedeš neko vreme na ulici, zaboraviš sve što si učio u mladosti, u školi ili u okolini u kojoj si odrastao, i počinješ da učiš od drugih beskućnika. Da sam ostao zdrav, nikad ne bih otišao u dom. Međutim, razboleo sam se, imao sam dve operacije, imam dvostruki bajpas i četiri sata sam bio u veštačkoj komi. Nisam želeo da umrem kao N. N. lice. S druge strane, da sam ranije prihvatio dom, ne bih bio bolestan – priča Milan.

Kao jedan od proceduralnih problema sa kojima se susretao navodi da radno sposobni beskućnici moraju da budu prijavljeni na biro da bi imali pravo na novčanu socijalnu pomoć, što ih uslovljava stalnim javljanjem Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

- Postoji taj začarani krug, ne mogu da se zaposlim ako su mi glavna pitanja u glavi gde ću da prespavam taj dan i šta ću da jedem. A ne mogu ni da iznajmim neki krevet ako nemam posao.

Spaček nije odustajao. Tražio je pravnike koji nude besplatnu pravnu pomoć i uz pomoć njih saznavao šta mu je potrebno od papira, uopšte kako zakon funkcioniše.

- Tražio sam advokate da guraju, da zovu lično telefonom koga treba da bih dobio maksimalnu socijalnu pomoć. Jedan sam od retkih beskućnika koji je prihvatio Kumodrašku (Prihvatilište za stara lica), gde se ostaje od tri do šest meseci. Boravio sam tamo tri meseca. Posle raznih peripetija, 114 prijava protiv radnika za socijalni rad, na kraju se sve dobro završio. Smešten sam u Dom za stara lica na Karaburmi. U to vreme sam imao 62 godine, a oko mene su ljudi koji imaju 75 ili 80. Ko prihvati svu krivicu na sebe, kao što sam ja prihvatio i bori se, onda može nešto i da dobije. Stvar je jasna: beskućnik si, javiš se nekim institucijama, oni ti ne pomognu, i onda se javiš humanitarnim organizacijama, sve dok se ne izboriš. Ako ćutiš i ne znaš ništa, nećeš dobiti ništa - zaključuje Milan Spaček.

"Beskućništvo nije problem pojedinca"

Kao i kad govorimo o drugim kompleksnim društvenim pojavama, i beskućništvo je postavljeno kao problem pojedinca, koji je sam kriv jer nema krov nad glavom, naglasila je istraživačica sa Instituta za sociološka istraživanja u Beogradu Milana Ljubičić, jedna od govornica na "Majskim susretima".

Kako je dodala, država nema podatke o beskućništvu, a koje bi trebalo da budu osnov za stvaranje javnih politika i mere borbe protiv beskućništva, ali ova činjenica otežava i rad istraživača ove teme.

- Od pandemije mi imamo porast broja beskućnika svuda u svetu, logično je da u zemljama neoliberalnog kapitalizma beskućništvo raste. Civilizovani Zapad na njih gleda kao na gubitnike - zaključila je Milana Ljubičić na "Majskim susretima" Inicijative A11.

Postoji, kaže, i teorija koja osobe u situaciji beskućništva posmatra kao nesnađene i nesnalažljive ljude, što je takođe pogrešan pristup.

Nepoznat broj beskućnika

Ne postoji tačna evidencija o tome koliko beskućnika postoji u Srbiji. Prema jednoj proceni, u celoj zemlji ima oko 20.000 ljudi kojima je ulica dom, od čega je 5.000 ljudi bez krova nad glavom u Beogradu. Svaki četvrti ima manje od 14 godina, piše RTS.

S druge strane, prema istraživanju Crvenog krsta Beograda, procenjuje se da u prestonici ima više od 3.000 beskućnika, navodi Insajder.

(Kurir.rs/Blic)

Bonus video: